Осмог јуна навршава се 26 година од седнице Главног одбора СПО, одржане у земунском ресторану „Ролекс“, на којој је из странке искључен Војислав Шешељ и „тврдо“ мањинско крило, које је почетком 1991. године прерасло у Српску радикалну странку.
Убрзо по оснивању Српског покрета обнове 14. марта 1990. године, председник Вук Драшковић и већина у странци одустали су од политике „на љуту рану, љуту траву“ и снажно су се залагали за компромисе и споразумевање, како би се очувала барем конфедерална Југославија, или, уколико то не буде могуће, да се питања везана за распад заједничке државе решавају преговорима, а не ратовима.
Појединци у тадашњем врху СПО одлучно су се супротставили оваквим залагањима, због чега су сви чланови Главног одбора СПО, осим једног, гласали за њихово искључење.
Овај разлаз обележио је последњу и трагичну деценију двадесетог века у српској политици, као сукоб две непомирљиве националне стратегије. Једне, која је уживала подршку председника Србије Слободана Милошевића и његовог режима, пропагирајући да се „Србија брани у Книну“ и да су њене западне границе код Карлобага, Огулина, Карловца и Вировитице. И друге, коју је представљао СПО, са супротним начелом, да се „Книн брани у Београду“ и да ће Србија бити велика и снажна, онолико, колико буде демократска и у сарадњи, а не у сукобу, са суседима, Европом и водећим државама света.
Историјска је заслуга СПО што се снажније од било кога у Србији и у српском народу супротстављао наказном српском национализму и патриотизму, подносећи због тога и највеће жртве.