Данас се пред српским народом поново постављају дилема и избор између Јосипа Броза и Драже Михаиловића. Неки у Скупштину Србије уводе Комунистичку партију и Брозовог унука и тврде да обнављају Брозову политику.
Дража и Броз су неупоредиви, јер то је као да поредите Добро и Зло, Светлост и Таму, Анђела и Сотону, Живот и Смрт.
Дража је био истински генерал српске и југословенске војске, а Броз је прави поднаредник аустро-угарске окупаторске армије и лажни маршал. Дража је био школовани официр, а Броз је био скитница и човек без занимања. Дража је дао живот за српски народ, а Броз је пола века живео на грбачи српског народа. Дража се борио за Србију у оба Балканска, Првом и Другом светском рату, а Броз се борио против Срба и у Првом и у Другом светском рату. Дража је био побожан човек и православац, а Броз је био безбожни антихрист. Дража је служио Богу, истини и правди, а Броз је служио бољшевичкој злочиначкој идеологији. Дража је чувао живот српских људи, а Броз их је масовно гурао у смрт.
Дража Михаиловић је јунак који је је у својој 19. години, 1912. отишао у рат против Турака, а 1913. против Бугара. Дража је у Кумановској бици добио Сребрну медаљу за храброст, а затим је ослобађао Призрен, Ђаковицу, Нови Пазар, Битољ и Једрене. Овај часни српски официр је код Љеша изашао на Јадранско море и јуначки се борио на Брегалници, па затим на Страцину, Кривој Паланци, Злетовској реци, као и код Штипа и Кочана, Серте, Осогова, Пепелишта и Криволака. Овај српски родољуб је учествовао у гушењу Арнаутске побуне 1913. године на Косову и Метохији. У Великом рату учествовао је у Церској бици, за шта је добио Похвалу, а затим је храбро наступао у Колубарској бици. Дража је остао на Пландишту са својом четом да пружа отпор до краја, иако се његов батаљон био повукао. Одважни српски официр учествује у Албанској голготи и успева, иако је све теже науружање онеспособљено и одбачено, да сачува и пренесе четири тешка митраљеза, све до Валоне и Крфа. Затим се борио на Кајмакчалану, Битољу, Островском језеру, Горничеву и код Жиове. Код села Неокази и Доње Врбине тако је тешко рањен, па га је војна комисија у Солуну прогласила неспособним за строј и покушала да пребаци у позадину, што је он одбио! И до краја борби је Дража учествовао у ослобођењу земље. За заслуге у Великом рату добио је унапређење у чин поручника и орден Белог орла са мачевима, а његово митраљеско одељење добило је, једино у пуку, Златну медаљу за храброст, а он сам, једини у дивизији, добио је Енглески војни крст!
Као најбољи официр у пуку бива предложен и пребачен у Краљеву гарду.
Тадашњи пуковник, потоњи генерал, Драгољуб Дража Михаиловић је 17. априла 1941. године рекао да не признаје окупацију државе и да та реч не постоји у српском језику. Веровао је у отпор Хитлеровој војној машини, када нико у то није веровао, ни у Југославији, ни у целој Европи. Окупио је око себе храбре борце и официре и кренуо је из Босне ка Србији, ка Шумадији, где је Карађорђе подигао Први српски устанак 1804. године, а Милош Обреновић 1815. године Други српски устанак. Трећи српски устанак подигнут је на Равној гори, а његов вожд је био бесмртни, јуначки и славни ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић.
Како није признао окупацију од фашиста, Дража није признавао ни комунистичку окупацију. Дража је пружао отпор и онима који су 1944. године, уз помоћ Црвене армије, успоставили комунизам у Србији и убили двеста хиљада српских домаћина, свештеника, предратних политичара, интелектуалаца, сељака, адвоката, професора, монархиста, официра, домаћица, студената и ученика.
Дража није желео да напусти Србију и оде у емиграцију, говорећи да Отаџбина не може да се понесе на ђону од чизама. Одлучио да радије буде мртав у Србији, него жив у иностранству.
Генерал се није борио за небеску, већ за европску Србију и убијен је на монтираном комунистичком процесу због тога што је био за демократску државу окренуту Западу, чак и онда када је тај Запад нама окренуо леђа.
Михаиловић није издао никога, а њега су издали сви. Био је за краља и када краљ није био за краља. Био је на страни Савезника и њиховог демократског устројства и када су они газили приниципе на којима њихове државе и пореци почивају. За слободу и част своје државе дао је све, а није тражио ништа. Дао је животе свога сина Војислава и свој. А у тој истој Отаџбини није добио ни два квадратна метра за последње почивалиште.
Генерал се борио за принципе на којима почива Европска унија и пре него што је она формирана. Србија неће ући у Европску унију, све док се борац за њене принципе, као што су парламентаризам и поштовање људских права, у Србији сматра издајником.
Сви у Америци, Великој Британији и Француској знају да је генерал Михаиловић био на страни Антифашистичке коалиције, а једино у Србији се праве лажне дилеме о природи и карактеру Равногорског покрета.
Какав је то Хитлеров сарадник кога, 2. фебруара 1943. за заслуге у борби против окупатора, одликује Ратним крстом, највишим војним одличијем, генерал Шарл де Гол, главнокомандујући свих француских трупа и Покрета отпора, истичући да је Михаиловић ”легендарни херој који никада није престао да се бори против заједничког непријатеља”?
Какав је то непријатељ Савезника кога амерички председник Хари Труман, на предлог генерала Двајта Ајзенхауера, 29. марта 1948. постхумно одликује Орденом легије за заслуге, највишим одликовањем којим се странац може одликовати, а у образложењу наводи:
”Генерал Драгољуб Михаиловић истакао се на изванредан начин као главнокомандујући Југословенске војске и касније као министар војни, организујући и предводећи значајне снаге отпора против непријатеља који је окупирао Југославију… Кроз неустрашиве напоре његових трупа, многи су амерички ваздухопловци спасени и безбедно враћени под Савезничку контролу. Генерал Михаиловић и његове снаге, и поред недовољног снабдевања, борећи се под екстремним тешкоћама, суштински је допринео Савезничком циљу и био незаобилазан фактор у постизању коначне победе Савезника.»
Тако дословно стоји у Указу америчког председника.
Много година касније, 8. септембра 1979. Роналд Реган гувернер Калифорније и каснији амерички председник (од 1981. до 1989), који је иначе имао чин капетана америчке авијације, између осталог, пише:
”Коначна трагедија Драже Михаиловића не може да избрише из сећања његову херојску и често пута усамљену борбу против двоструке тираније које су савладале његов народ – нацизам и комунизам.
Он је знао да тоталитаризам, ма под којим именом, представља смрт за слободу. На тај начин он је постао симбол отпора свима онима у целом свету који су били приморани да се упуштају у сличну херојску и често пута усамљену борбу против тоталитаризма.
Михаиловић је припадао Југославији, његов дух сада припада свима онима који су спремни да се боре за слободу.
Желео бих да може да се констатује да је овај велики херој био последња жртва конфузне и бесмислене политике Западних влада у односу према комунизму.
Отуда, судбина ђенерала Михаиловића није само од историјског значаја – она нас, такође, учи и нечему важном и сада. Ниједна Западна нација, укључујући и САД, не може да се нада да добије сопствену битку за слободу и преживљавање, жртвовањем храбрих сабораца политици међународне ефикасности.
Ви подсећате нашу нацију да напуштање Савезника никада не може да купи безбедност или слободу.”
Дакле више од тридесет година касније, амерички председник потврђује оцену свог претходника из ратних дана.
Поменимо још једног америчког председника – Френклина Рузвелта који је заслужним појединцима поклањао књигу под насловом ”Четири слободе”. Једну такву књигу Рузвелт је поклонио генералу Михаиловићу и она се чува у Београду, у Архиву Српске академије наука и уметности.
Том Бредли, градоначелник Лос Анђелеса, указом је прогласио 17. јули 1986. за ”Дан сећања на генерала Дражу Михаиловића”!
Генерал је осуђен на смрт и стрељан је јула 1946. године, јер „црвене кадије“ нису могле да му пронађу никакву кривицу. Не само да је суд био преки, већ је и стрељачки строј радио на преки начин. Генерал је убијен је пре него што је уопште разматрана његова жалба на пресуду. Стрељан је у зору, после које је наступио мрак дуг педесет година.
Броз се тако светио Дражи за пораз у Првом светском рату у којем је Дража био у победничкој српској краљевској војсци, а Броз је био фелдвебел агресорске, окупаторске и губитничке војске „К унд К монархије“.
Да ли било ко може да поверује да човек какав је Дража Михаиловић може бити издајник, фашиста, колаборациониста, сарадник Хитлера, човек који је имао за циљ да ”терором у сарадњи са окупатором подрже окупацију и угуше оружани устанак и ослободилачку борбу српског и осталих народа Југославије” и у сличне комунистичке бесмислице? Броз, непријатељски аустроугарски подофицир, носилац непријатељских, аустроугарских, одликовања, мучки подмеће издају, генералу Михаиловићу, носиоцу бројних највиших домаћих одличја у ослободилачким ратовима, као и највиших иностраних одликовања савезничких држава у Другом светском рату! Колико је Брозу било значајно да елиминише свог највећег идеолошког и политичког противника, са којим је управо зато водио грађански рат, види се и потоме што је организаторе његовог заробљавања Слободана Пенезића Крцуна и Светолика Лазаревића одликовао највишим ратним одликовањима – Орденом народног хероја!
Ђенерал Михаиловић се, иначе, три пута у току Другог светског рата састајао са Брозом и његови сарадници су предлагали да ликвидирају Броза, али је Дража то одбио, јер је дао официрску реч којом гарантује саговорнику безбедност. Брозу је било лако, он није био ни српски ни југословенски официр који држи до речи и части. Он је био аустроугарски подофицир, који је све подредио освајању власти.
И после зверског убиства, комунисти су наставили да команданта прве гериле у Европи убијају мртвог. Гроб су му развејали, јер су га се више плашили мртвог, него живог. Све су му били узели. И породицу, и част, и достојанство, и право на одбрану, и живот, па чак и гроб. Тако су, потпуно несвесно и противно својим намерама, Дражу учинили бесмртним и свецем, као и Турци Светог Саву, првог архиепископа српског.
Што су Дражу комунисти више порицали и ништили, он је бивао све већи. Његово дело зато не могу да сагледа данашње поколење, па ће то морати да учине будући нараштаји.
Александар Чотрић,
потпредседник СПО
народни посланик