Вук Драшковић, жртва два покушаја убиства, организована од истих људи, из исте службе државне безбедности, дошао у ситуацију да суд сматра да он лаже, а окривљени говоре истину. Државна безбедност је ослобођена, а „осуђен“ је Вук Драшковић
Пресудом Вишег суда у Београду из септембра 2015. године ослобођени су бивши високи функционери државне безбедности Милан Радоњић, Ратко Ромић и Милан Баста. Ослобађајућа пресуда донета је у поновљеном поступку, након што су у претходном поступку од стране исте судије Вишег суда у Београду сва тројица проглашени кривим као помагачи извршилаца за кривично дело убиства у покушају Вука Драшковића, јуна месеца 2000. године у Будви.
Потпуни заокрет у овом кривичном поступку, пре свега, последица је одлуке Апелационог суда у Београду из 2013. године који је укидајући првостепену осуђујућу одлуку фактички „упутио“ нижи суд у правцу доношења ослобађајуће пресуде. На ослобађајућу пресуду Вишег суда у Београду жалили су се Више јавно тужилаштво у Београду и оштећени Вук Драшковић преко свог пуномоћника. Предмет је стигао у Апелациони суд и опет је дошао пред исто оно судско веће које је својом претходном одлуком у истом предмету укинуло ослобађајућу пресуду. Њихов налог је извршен, остало је да Апелациони суд „закуца“ невиност ДБ-а, у вези са покушајем убиства Вука Драшковића. Чему да се нада оштећени Драшковић, који је годинама са својим правним тимом водио борбу за истину у случајевима где су се по налогу државне безбедности бившег режима убијали политички противници?
Вук Драшковић је био приморан да повуче још један рискантан потез у овој својеврсној шаховској партији у којој правила не важе, где противник повлачи фигуре без обзира на древна и јасна правила. Тај потез је захтев председнику Апелационог суда, судији Душану Миленковићу за изузећем судија Апелационог суда, председнице већа Соње Манојловић, судије известиоца Наде Хаџи Перић и члана судског већа Драгана Ћесаровића. Главни разлог за захтев за изузеће јесте судија Соња Манојловић. У њену непристрасност сумња оштећени Драшковић и његов адвокат. Јавности можда није познато да је досад једини припадник државне безбедности који је осуђен на казну затвора, за сада, бивши оперативац Милорад Брацановић. Када кажемо једини, подразумева се да се не рачунају они припадници ДБ-а који у тој служби нису „одрасли“. Након што је издржао половину затворске казне, тада судија Врховног суда Соња Манојловић донела је одлуку о условном отпусту Милорада Брацановића. Ваљда због доброг владања? Два члана судског већа која су са судијом Манојловић ту одлуку донела, разрешени су судијске функције у време „реформе“ правосуђа, али не и председница тога већа, судија Соња Манојловић. Она је само спуштена у суд ниже, у апелациони суд, где и данас суди као особа од великог поверења службе.
Претходну осуђујућу пресуду судско веће чије изузеће сада тражи жртва Вук Драшковић донело је из разних, углавном бизарних разлога. Један од разлога био је, како је из пресуде било нејасно у којем месту су окривљени извршили кривично дело, кад је суд рекао „у Београду и другим местима“. Судија Манојловић се питала која су то друга места. Није могла да се сети рецимо Будве, као и да је то место већ утврђено у правоснажној пресуди суда у Београду, још када се у вези са атентатом у Будви судило непосредним извршиоцима атентата. Апелациони суд је тада укидајући осуђујућу пресуду критиковао првостепени суд и питао га зашто није поверовао одбрани окривљених, која је од првог момента непромењена? Оштећени Вук Драшковић тражи изузеће овог судског већа, јер су се те судије у претходној одлуци већ негативно изјаснили о доказима, као и о правној оцени дела, па је сада када до њих долази ослобађајућа пресуда, јасно да то судско веће сматра да су оптужени невини.
У поновљеном судском поступку није се променило ништа. Једина права промена била је оцена одбране окривљених и сведочења Драшковића. Овога пута, суд је „поклонио своју веру“ окривљенима, а Драшковићу није. Тако је Вук Драшковић жртва два покушаја убиства, организована од истих људи, из исте службе државне безбедности, дошао у ситуацију да суд сматра да он лаже, а окривљени говоре истину. Државна безбедност је ослобођена, а „осуђен“ је Вук Драшковић. Ваљда зато што се усудио да остане жив и зато што неће да одустане.
Јавност данас не види да ће се исто десити и на суђењу за убиство Славка Ћурувије. Не може у Србији да се суди државној безбедности, тој сили изопштеној из времена и простора која и даље влада Србијом, у континуитету, већ 70 година.