Већ и сама најава расписивања превремених парламентарних избора показала је да ће се током предстојећег изборног дуела кључне битке водити на два паралелна фронта.
С једне стране, иако несумњиви изборни фаворит, актуелни премијер Србије Александар Вучић мораће да се суочи са широком лепезом безидејних и некредибилних, али многобројних опозиционих странака чији ће једини циљ током кампање бити не толико да постигну сопствени успех, већ да што више ослабе владајући СНС како би нови мандат будућем премијеру учинили још неподношљивијим од онога који је Вучић до сада имао. С друге стране, свесни да на опозицију, упркос њеном замашном кванитету, не могу озбиљно да рачунају у покушају да ослабе Вучићеве позиције, а додатно суочени и са његовом одлуком да носећи стуб његове кампање поново буде политика чланства Србије у Европској унији, сиви центри моћи су фокус свог деловања ставили на настојања да се из самог окружења лидера највеће странке у Србији одстране проевропски елементи како би, чак и након изборне победе, постало немогуће спровођење обећане европске агенде чиме би се Вучић лишио реалне власти и, тако усамљен и изолован, остао без било какве могућности да утиче на рад своје будуће владе
Суочена са, за њу нерешивом, енигмом Вучићеве популарности, а у недостатку идеја и сопственог кредибилитета, неуверљива опозиција је своју целокупну изборну стратегију базирала на непринципијелном повезивању око теме наводних нерегуларних изборних услова како би избори, потпуно смишљено, уместо фактора стабилизације политичког система и разрешења актуелних друштвених антагонизама, у постизборном периоду постали латентни извор нестабилности и сукоба. Да би се ефекат планираних постизборних тензија додатно појачао већ од раније добро уходаним механизмима продукције и пласирања лажних афера, неопходно је да Вучићева влада буде што слабија, по могућности животно зависна од неког мањег коалиционог партнера. Због тога и не треба посебно да чуди то што су већ први дани по најави расписивања ванредних избора, показали да ће кампања овога пута бити изузетно прљава и толико брутална да се зарад остваривања зацртаних политичких циљева неће бирати средства.
Покушај утицања на предизборне одлуке лидера СНС-а: Ратко Дмитровић, портпарол политичког подземља
Фото: ЛА
Паралелно са фронталним нападом који је дошао из поља раштркане опозиције, дошло је до појачавања интензитета једне, већ раније започете, политичке игре чији је основни циљ био и остао изоловање највероватнијег изборног победника од малобројних, али “неподобних” проевропских елемената из његовог окружења. Тако је ранија кампања, чији је циљ био да се Зорана Михајловић, Јадранка Јоксимовић и Кори Удовички замене екстремним еврофобима и руским миљеницима попут Санде Рашковић Ивић, Бошка Обрадовића и Војислава Шешеља, сада настављена очигледним настојањем сивих центара моћи да индиректно стекну одлучујући утицај на доношење будућих политичких одлука. Тако су, по налогу оних интересних центара којима понајмање одговара увођење европских стандарда и реда у Србији, поједини инструисани медији започели све учесталије да пласирају медијске спекулације и пуштају пробне балоне којима се, преко насловница таблоида, испробава Вучићев пулс. Ти бестијални покушаји сугерисања одређеног смера размишљања приликом доношења кључних политичких одлука постали су доминантан наратив ове ране фазе предизборног процеса што само додатно доказује значај тог фронта са којим ће се Вучић у овом процесу суочавати.
У том посебно је индикативна кампања антиевропски настројених „Вечерњих новости“, корумпираног таблоида „Ало“, али и шизофрених наводно провладиних, а суштински еврофобних аналитичара Бранка Радуна и Драгомира Анђелковића који су ових дана форсирали пласирање информације из “добро обавештених извора“ о томе да на изборној листи СНС овога пута неће бити места за странке Богољуба Карића и СПО Вука Драшковића. И док је случај Карићеве странке кристално чист и јасан, уметање у ту причу Драшковићеве странке, као јединог (уз нешто више резервисаног Расима Љајића) безрезервног подржаваоца Вучићеве политике европских интеграција и регионалног помирења, открило је јасну намеру да се лидер СНС, још и пре почетка изборне утакмице, лиши наклоности и оно мало људи и проевропског јавног мњења које је у претходном периоду подржавало темељне стубове његове политике. Још шизофреније је зазвучала сугестија поменутих „добро обавештених извора“ да на њихово место Вучић на проевропску листу СНС-а треба да уврсти антиевропску странку Ненада Поповића која се у претходном периоду прославила отвореним опонирањем политици владе, посебно током мигрантске кризе током које је отворено лобирала за подизање зида на граници са Македонијом!
Зашто кажеш Вук, а мислиш на Вучића: Вук Драшковић и Александар Вучић, заједничка мета
Када је на парламентарним изборима 2014. Александар Вучић прихватио СПО за свог коалиционог партнера, Вучић је домаћој јавности и утицајним међународним круговима послао јасну поруку да је чврсто опредељен за евроинтеграције Србије. Следећи своје темељно опредељење, у које су тада многи још увек сумњали, Вучић је као премијер повукао неколико крупних проевропских потеза: Бриселским споразумом трасирао је европску магистралу Србије, промовисао је стратешко партнерство Срба и Бошњака, два пута је посетио Сребреницу, уприличио заједничку седницу влада Србије и БиХ у Сарајеву, обуздао опасне намере Милорада Додика о расписивању разних референдума, одледио односе са Албанијом, нормализовао односе са Црном Гором… Приликом тих круцијалних политичких потеза који су у значајној мери определили будућност Србије, Вучић није могао да нађе подршку ни међу члановима своје странке, нити Вулинове, нити странке Веллимира Илића, па чак ни самог председника Србије, а о “провладиним” аналитичарима попут Радуна, Анђелковића, Мирослава Лазанског и Жељка Цвијановића да и не говоримо.
Из различитих интереса, али са истим циљем, премијерове кључне проевропске потезе оспоравале су чак и странке проевропске опозиције. Тако је Вучић био усамљени возач европске локомотиве коме је само мали део јавности, укључујући и странку Вука Драшковића, пружао безрезервну подршку и све време захтевао убрзање европског пута Србије. Да та подршка није била интересно мотивисана показале су и чињенице да Драшковићева странка једина није била заступљена у Вучићевој влади, и да се, чак и када то није било нимало популарно, отворено супротставила проруској стратегији тобожње одбране Србије, почев од резолуције о Сребреници па до готово ратне кампање против пријема Косова у УНЕСКО, срачунате на понижавање косовских Албанаца и њихово, накнадно, осветничко минирање примене делова Бриселског споразума (формирање ЗСО), а све са циљем рушења Вучићевог угледа и политике, снажно подржане у Вашингтону, Бриселу и посебно у Берлину.
Усамљен на путу регионалног помирења: Алесандар Вучић, током посете Поточарима
Фото: ТАЊУГ
Оно што је поменутим прикривеним итнересним групама отворило простор за покушај инфилтрације у непосредно окружење највероватнијег будућег премијера, јесте растућа амбивалентност која постоји између изразито проевропске агенде иза које је, својим ауторитетом, стао Александар Вучић и доминантног евроскептицизма који карактерише чланство његове странке, укључујући и претежан део његовог најближег окружења. Контуре ове неформалне коалиције утолико су јасније уколико се има на уму да је смисао наставка започетих рефорими управо увођење европских правила и реда у све сфере друштвеног живота у Србији што, по дефиницији, посебно не одговара нелегално цементираним монополима који свој опстанак и екстрапрофит заснивају на одсуству владавине закона, друштвених правила и реда у понашању свих друштвених, а посебно привредних, актера.
С готово извесним Шешељевим уласком у парламент, Скупштина Србије ће постати државна институција у којој ће горети заставе ЕУ, НАТО, Албаније, Хрватске… Са екстремним проруским странкама у парламенту, са евроскептичним председником Србије, са сопственом странком у којој је већина оних који су против ЕУ и Запада, са Вулином и Вељом Илићем као својим јединим непосредним окружењем, Вучић ће бити опкољен и изолован, а контрапродуктивна медијска „одбрана“ од стране Цвијановића, Лазанског, Анђелковића, Радуна, Љилајне Смајловић и сличних еврофоба, додатно ће окретати интелектуалну елиту Србије против будућег председника Владе. Због тога је јасно да главна мета овог медијског напада нису Вук Драшковић и његова странка, већ Александар Вучић и његова способност да води стабилну проевропску политику након избора.
Покушај инфилтрације Путиновог Тројанског коња: Ненад Поповић, миљеник србијанских екстремиста и заклети противник Вучићеве политике
Фото: s.seebiz.eu
Како би предупредио овај, по Србију изузетно опасан сценарио, Вучић би требало не само да сачува постојеће малобројне проевропске елементе из свог непосредног окружења, већ и да уложи додатни напор како би проширио подршку проевропског дела јавности који је још увек заробљен дубоко усађеним предсрасудама према њему. У том смислу квалитетне јавне политике за продубљење и унапређење сарадње у региону, као и активније укључивање оног разумнијег дела невладиног сектора у преговарачки процес са Европском унијом, чине се као веома погодни механизми за ојачавање друштвене подршке европској политици будуће владе, којој најозбиљнија опасност прети од нелојалних и одметнутих елементата унутар самих владајућих страначких и државних структура.
Пише: Марко Матић