Настављамо тамо где смо стали. На странице медиа гроуп 021рс за вас доводимо младе лидере Србије. Оне који су се млади усудили да се ухвате у коштац са политиком. Једног од њих вам данас представљамо. Председника омладинске организације СПО-а и уједно председника ГрО Београд, господин Авро Осмајлић.
На челу сте омладине СПО-а и београдске организације странке у исто време. Како стижете да ускладите обавезе са временом?
– Бити члан СПО-а је велика част и задовољство, а предводити омладину СПО и ГрО СПО Београд је и велика одговорност. Добра организација и дисциплина су кључ сваког успеха, како у животу тако и у нашој странци. Битно је да са великом жељом и вољом приступите свакој обавези и проблему и да са великом упорношћу покушате, сами или уз помоћ других, да их испуните и решите. Морам признати и са поносом рећи да велику помоћ у реализовању страначких обавеза имам у тиму младих људи, који су добро организовани и да без заједничког рада не бисмо успели да да испунимо све зацртане циљеве.
Ви нисте „случајно“ члан СПО-а, може се слободно рећи да Вам је то део породичног наслеђа. Како се носите са тим и да ли Вам то отежава или олакшава рад?
– Драго ми је да сте поставили ово питање, јер то је још један знак да се неки људи не заборављају. Захваљујући мом покојном стрицу, Звонку Осмајлићу, цела моја породица је од самог оснивања у овој странци, а ја сам данас, само наставио да се борим за оно за шта су многи дали живот па и мој стриц, за Србију на Западу, јер ни после 25 година ми нисмо ни близу тог циља. Сигурно да је данас много лакше бити члан СПО-а, али се сећам и дана када је и за моју породицу а и за све чланове СПО-а, било опасно по живот бити део СПО-а. Што се тиче мене, лично, сигурно да ми то „наслеђе“, олакшава рад и да ћу увек бити поносан на СПО и на свог покојног стрица који је оставио дубок траг у странци.
Поред наведеног, шта је пресудно утицало да станете под барјак СПО-а?
– Када сте читав живот васпитавани и учени вредностима за које се СПО борио, онда вам је јасно да код мене никада није било ни трунке сумње да ли остати у истој странци где је била и моја породица. У данашњем времену када се и даље двоумимо требамо ли бити на Западу или Истоку, могу слободно рећи да је пресудан утицај за све младе људе који желе да подрже и да се прикључе СПО, наша борба од оснивања странке, за Србију на Западу.
Млад човек, а монархиста. Где су Краљ и отаџбина у Вашем координатном систему?
– Делујете изненађено?! Нема разлога. Идеја о обнови монархије код младих је добро примљена. Млади данас имају приступ информацијама, мање су затровани од својих очева, деда, много пажљивије посматрају нашу прошлост и то за њих није више табу тема. Сам појам Краља и отаџбине је често злоупотребљен од стране разних „патриота“, који на разне начине, намерно или ненамерно, покушавају урушавати те вредности код народа. За мене лично, Краљ и љубав према отаџбини, су праве вредности којима треба да тежи сваки млади човек, да научи да поштује и цени своју традицију и народ, јер само на тај начин можемо стећи углед и кредибилитет у свету.
Монархија vs. република?
– Све државе у Европи које су монархија су политички стабилне, економски развијене, са развијеном демократијом и социјалном заштитом становништва, а управо таквом уређењу и животу тежи велики број грађана Србије. Расправе о монархији и републици, трају деценијама, које су предности а које мане. Ми као странка се залажемо за Уставну парламентарну монархију, са монархом на челу државе. Монарх је ванстраначка личност, симбол традиције, страначког и народног јединства. Монархија кошта мање државу од републике, у којој се сваке четири године одржавају председнички избори на које одлазе милиони динара из буџета државе. Монарх је независан и неутралан у односу на политичке странке, објективнији је и непристраснији је у поштовању и одбрани Устава и закона од било ког председника Републике Србије.
Позната анегдота из ’90-их говори о сељаку који критикује власт, хвали Вука, а ипак гласа за Милошевића. На Вуково питање зашто то тако одговара да ће гласати за Вука када победи на изборима. Овај логички парадокс нас изгледа прати и у 21. веку. Шта Ви мислите о томе?
– Па слажем се са Вама, да је овај парадокс актуелан и у 21. веку. Људи на овим просторима се везују за вођу, без обзира на концепт, идеје или програм који иде уз њега. Човек који је егзистенцијално угрожен, а таквих у Србији има веома много јер је стопа незапослености висока, води се обећањима и свој спас види у владајућој партији. Са великом стопом необразованог становништва лакше је и манипулисати и добити подршку. Све то кад се сабере у народу постоји страх и као психолошка аномалија да се (при)клањају и величају они који су најјачи. Та потреба за вођом и чврстом руком је само доказ лошег квалитета живота људи, слабих институција, дугортајних криза и економске слабости.
Многи данас критикују Вука и СПО да су издали идеале и политику за које су се борили. Данас се чини да се управо политика СПО-а деведесетих спроводи у дело, а да заслуге за то преузимају други. Како се носите са тим, као странка и да ли постоји жал што СПО није „прва виолина“ у Влади ?
– Као што сам малопре поменуо СПО је остао доследан својим ставовима у којима има и националног, али и проевропског. Србија на Запду, монархија, породица на првом месту, реституција, рехабилитација, отварање досијеа су одувек били циљеви СПО-а за које смо се залагали, а поједини наши циљеви су данас и циљеви ове владе, коју ми подржавамо, што доказује да су ставови СПО-а постали примарни елементи државне политике. Наравно да постоји доза горчине, што народ није умео да разуме у прошлости, а да памти у садашњости. Мада велику сатисфакцију нам пружа то да Србија изађе на прави пут било да смо ми та, како ви кажете, „прва виолина“ у Влади или је то неко други.
Некада је у СПО-у важило да „Равна Гора победити мора“, да ли је још увек тако?
– Сви у Србији знају да смо ми први покренули да се Равногорски покрет и људи који су се борили на страни Драгољуба Михаиловића изједначе са партизанским покретом и да добију заслужена права. Успели смо у томе, али у пракси је мало другачије… Сви у Србији знају да смо се ми, једино ми, залагали за рехабилитацију Драгољуба Михаиловића и ових дана, ако има правде, до тога ће и доћи. Мислим, да је ипак Равна Гора победила. Можда не брзо, као што смо се надали, али правда је достижна и то ће ових дана вероватно бити потврђено. Жао ми је само, што је овај покрет у комунистичкој пропаганди приказан на један ружан начин и што је код многих људи створена ружна слика о Равногорском покрету.
Авро Осмајлић, када није председник омладине ?
– Иако обавезе одузимају доста времена, трудим се да слободно време квалтетно проведем са људима који су ми драги. Углавном су то спортске ативности, џудо и фудбал, позоришне представе и добар филм.
Спорт?
– Као што смо породично у политици, тако смо породично активни и у спорту. За све који не знају, покојни Звонко Осмајлић је био репрезентаитвац Југославије у џудоу, а и први је човек у Југославији који је обезбедио визу за ОИ у Сиднеју 2000. године у сумо рвању. Поборник сам да је сваки спорт добар на свој начин и да је најбитније да се тренира. Активно тренирам џудо већ 15 година и радо бих га препоручио сваком младом човеку, а посебно малој деци у развоју. Поред џудоа, рекративно играм и фудбал.
Омиљена књига?
– Наравно, као што и претпостављате препоручићу вам књиге Вука Драшковића. Коју год да књигу одаберете сигурно нећете погрешити у избору. Када бих морао да се одлучим , избор би дефинитивно пао на књиге Нож и Доктор Арон.
Позоришна представа?
– Волим све представе рађене по текстовима Нушића, јер фасцинира како су садржај и поруке увек актуелни. Он попут феникса живи са сваком новом генерацијом. А још фасцинантније је то што се народ кроз смех који он измамљује својим тексовима, смеје сам себи. Е у томе лежи једна велика трагедија.
Порука младима у Србији?
– Младима бих пре свега поручио да узму судбину у своје руке, да не буду пасивни посматрачи догађаја који могу променити њихове животе, а можда и животе њихових потомака. Нажалост, све већи је број младих који не верују да могу да утичу на промене у друштву и губе наду да у Србији може бити боље. Сматрам да је то погрешно размишљање, јер на тај начин дозвољавају другима да одлучују о њиховим судбинама. Сведоци смо да су млади управо ти који могу променити много тога.