Кад не знаш где си, онда не знаш ни куд ћеш, па је сваки пут погрешан.
Кад не знаш ко си, сваки је пасош лажан.
После слома Југославије, нарочито су Србија и Црна Гора дуго осећале фантомски бол, као инвалид коме се привиђа да му ноге нису ампутиране. Тај бол извирао је из историјског памћења великих и одлучујућих жртава Србије и Црне Горе за стварање југословенске државе пре сто година, али и из и свесног и подсвесног признања кривице за крвави крах Југославије на крају 20. века.
Председник ДПС Црне Горе, господин Мило Ђукановић, његова странка и остали следбеници, заслужни су за нови почетак Црне Горе и Црногораца.
У суровом времену пропасти оног што је било, уз велике ризике да фикције и митови надјачају новостворену стварност, господин Ђукановић је темеље државне куће Црногораца укопао у тврдо и сигурно: у поносну историју Црне Горе пре стварања Југославије и у свестрану и најтешњу сарадњу са свим државама насталим на њеним рушевинама.
Црна Гора данас зна и где је, и куд ће, и ко је.
Црна Гора данас ужурбано стреми ка НАТО савезу, као најбржем и најкраћем путу ка Европској унији, под чијим ће се кровом, неизбежно, окупити и све државе бивше Југославије. Црна Гора стратешки зна да ће, у реформисаној Европској унији, државе настале на развалинама Југославије бити додатно упућене једна на другу и творити својеврсну Европску балканску унију.
На правом је путу Црна Гора, али ни најбољи друмови нису сасвим заштићени од рупа и одрона.
Шта је, данас, Црна Гора Србији? Одговор је кратак. Црна Гора је данас Србији и путоказ и путовођа.
Никада Црногорци и Црна Гора нису изневерили Србију. Колико би пространство, питам се, морао да заузме меморијал Црногораца палих за Србију? Ја их, ни у срцу свом ни у речима, нећу да делим на Црногорце и Србе. Њих бих повредио, када бих то учинио.