Ових дана, у издању Српског културно-просвјетног друштва „Просвјета“, у Гацку је објављена је књига поезије „Неизгорјела луча намучена“, младог песника Милана Никчевића.
Никчевић је рођен 1988. године у Требињу, основну и средњу школу је завршио у Гацком, а дипломирао је на Филолошком факултету у Новом Саду. У књизи се налази неколико десетина песама које на уметнички и потресан начин говоре о догађајима и људима из Другог светског рата и по његовом окончању на тлу бивше Југославије, посебно у Херцеговини. Аутор Никчевић је свој животни и песнички кредно описао речима: „Онај сам и од оних, све ређих и у очима других све луђих, који зна да краја има и да је наш крај, онаквих какви смо били, био у Словенији и на Зеленгори, на Лијевче Пољу и Кочевском Рогу у масовним гробницама по Србији… И од оних који тај крај, наизглед сизифовски, гурају ка његовом почетку, чврсто верујући да Равна Гора – ПОБИЈЕДИТ’ МОРА!!!“
Збирка песама ће бити представљена и на штанду „Српске речи“ на предстојећем Међународном сајму књига, који се у Београду одржава од 25. октобра до 1. новембра.
Рецензенти књиге су професор Предраг Остојић и књижевник Александар Чотрић, који је о књизи записао:
„Не знамо да ли ће јаме Херцеговине икада изнедирити истину о убицама и убијенима, али сада знамо да је Херцеговина изнедрила талентованог песника који је на достојан начин опевао братоубилаштво и трагедију разбраћења. Опевао је Милан Никчевић злочине привремених победника на земљи и патњу и страдалништво коначних победника, који су били под земљом, али су се вазнели на небо. Велика тема седам деценија је чекала великог поету који уме и који сме. Овом збирком га је добила. Песник је бирао речи, али као да су речи избрале управо њега, да на величанствен начин проговори о најважнијем догађају двадесетог века. Рат се у Херцеговини завршава тек у овим песмама које позивају на праштање и помирење –
„Каква црна крв и пир,
МИР, БРАЋО, МИР!“
Како је реч била на почетку, реч ће бити и на крају. А биће је и после краја, на неком новом почетку. Песничка реч је на средокраћи између Божије и људске речи. Језик повезује небо и земљу, претке и потомке, живе и мртве. Они који су убијали људе, нису могли да убију реч. Црвене злочинце и џелате мимоишле су пресуде земаљских судова, али не и жиг песника, кроз кога говоре анђели правде. Срби су народ који о себи и својој историји говори кроз песме. Значајније је шта је испевано, него шта је утврдила историја. Што није опевано, код Срба се није ни догодило, а што се десило, ако није у песми, није га ни било.
„Од када је ‘Богданка’ јавила ‘Победи’,
русе нам се главе котрљају по ливади“.
Тако у песничком коду Милана Никчевића гласи шифрована вест из 1946. године о заробљавању генерала Михаиловића. Од тога дана убијан је Бог у Србима, а све су српске победе претваране у поразе. Црвени су све бојили у црнило. Од тада, како песник примећује, „будућност је остатак прошлости“. У песми „Знате ви добро“, Дража оживљава, јер нема гроба. Дража је нови кнез Лазар, победник на небу и у вечности, који је победио у својој бици коју је водио против нечастивог. Генерал и његови саборци су победници, јер ко се бори за Христа, за „људско право и слободу“, не може никада да буде поражен.
Спуштајући се на дно безданих јама, Милан Никчевић је досегао песничке врхове и попео се на небеску гору. Написао је потресне лирске песме о епским мотивима. Исписао је редове који на високо уметнички начин казују о борби добра и зла, светла и таме, живота и смрти, правде и неправде, истине и лажи, слободе и поробљавања. Уметник не констатује резигнирано трагично стање својег краја и народа, већ указује, буди, опомиње и покреће.
„И још само понеко се трза,
одавно мртав, за живот се бори“,
Пише Никчевић и тако се надовезује на стихове великог српског песника из Херцеговине Алексе Шантића –
„ Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!“
Песник Никчевић је опевао оно што је за плач. Проговорио је о ономе о чему су сви ћутали. Расветлио је оно што је чамило у тами. Пронашао је скривено. Указао је на оно на шта су затваране очи. „Неизгорела луча намучена“ јесте уметничко трагање за Светлом Истине. То је песничка збирка после које ништа више неће бити исто. Песник тражи разумевање за жртву која је изгубила живот, али је победила смрт. „Јача је крв од заборава“, записује у једној песми. Песме из збирке су одбрана душе. Пострадали васкрсавају кроз стихове. Идеологија их је убила, поезија их оживљава. Нема помирења међу живима, док се не помире мртви. Као што је у хришћанству гроб симбол вечног живота, тако Милан песништвом на дну јама трага за животом будућег века. Поезија је старија од идеологије и политике, које се мењају и пролазе. Песништво траје, надахњује, опомиње, подсећа, подстиче, тумачи, оплемењује, учи… Наш уметник се пита:
„И хоће ли икада сванути зора,
да нас пробуди из сна који нам
деценијама други сања.“
Никчевић говори у име праведника и страдалника. Ове песме су огледало за злочинце и икона за пострадале. Песник дирљиво и потресно пише о великом броју мотива. Тема његових стихова је и несрећна српска Крајина:
„Четири вијека,
четири године
и четири дана
ко каже да историја
нема краја?“
Поета, такође, ламентира и над судбином Косова:
„Од жиле куцавице
остала је ‘тица кукавица
и кућа капавица ко мртва
жаовица, ни јавор више
о њему не прича….“
Песник жали и због исељавања становништва из родне Херцеговине и одумирања села. С посебном топлином пише о родном камену, херцеговачком сељаку, завичају, обичајима, традицији и јуначкој прошлости. Љубављу су прожети стихови у којима говори о оцу и деди, од којих је упијао знање и искуство. С надом и великим очекивањима гледа према Србији, а поглед често упире и ка небу на којем је свемогући Господ.
Збирку „Неизгорела луча намучена“ одликују сложена поетика и поетско умеће. Уметникова синтатичка форма садржи максиме, сентенце, гноме, пословице, афоризме, философеме, инвективе… Лексика је веома разноврсна и богата. Не без разлога један стих казује:
„Малени брђанин
са језиком
као својим јединим
имањем.“
Песник открива слојеве језичког искуства и дијалекатским идиомима понире у суштину битисања. Изгледа парадоксално, али дијалекат ову песничку збирку чини разумљивијом и универзалнијом. Захваљујући херцеговачком говору, све је истинитије, аутентичније и непосредније. Песме су натопљене емоцијама и саздане од мудрости. Многе песме су рефлексивне, али су блиске и разумљиве сваком читаоцу.
Бог је људе створио од праха, али сигуран сам да је Херцеговце створио од камена. Један такав људски кремен – камен је Милан Никчевић – будући велики српски песник. Песнички је праунук Алексе Шантића, унук Јована Дучића и син Матије Бећковића.
„Сјећам се и да сам се сјећао“, вели Милан.
Збирка коју је написао говори о темама које заслужују сећање, а његове песме завређују памћење српског народа!“