Као и сваке године ово је међу Србима дан сећања на националну катастрофу коју су доживели становници Крајине. Са друге стране Хрвати славе данашњи дан као дефинитивни дан настанка њихове државе. Уместо да Дан државности тј. проглашења независности Хрватске буде дан који буди тамошњи национални понос и одражава историјски тренутак настанка државе, све се концентрише на далеки август 1995. као дан којим се остварио, како се чини, виши циљ и од самог стварања државе – Хрватска је организовано остала први пут у историји без већине српског становништва. Прогон и убиства, предаја и организовано повлачење српског становништва пратили су акцију хрватске полиције и војске симболично названу Олуја. Мало пре тога десио се и жалосни славонски Бљесак. Али сећање на Бљесак нам свакога маја некако прође без великог обележавања. Олуја и данас као да траје.
На жалост, ни данас а ни данима пре или после сваког 4. августа не скида се копрена са очију наших нација. Ужарено, попут августовских дана и ноћи, годинама уназад балканска племена сећање на читав ратни сукоб на простору бивше Југославије бране само са својих првобитних ратних позиција. Оно остаје намерно замагљено и вечни разлог за обнављање подела и туге на Балкану. Срби и Хрвати и данас имају много заједничких особина. Заједничка нам је и историја – она сукоба али и она мирног заједничког живота. Култура сећања подразумевала би сећање на све. Народи одговорни према себи памте своје поразе али и своје победе. Деценијама се српском народу као врховни догађаји за памћење представљају наши национални порази. Верујем да би и обележавање страдања у Олуји требало да нам буде подстрек за помирења. Као народ жртва морали бисмо да у поразу увек нађемо подстицај за узлет. Као народ комшија у страдањима треба да нађемо начин за обнављање суживота.
Дан сећања на Олују мора да увек буде упозорење да нам сукоби на Балкану доносе ужасе етничког чишћења и да од августа до августа свакога дана морамо заједно са свима у региону да градимо заједничку будућност. Четврти дан августа увек остаје дан који ће Срби дочекивати са тугом а Хрвати са радошћу – док не схватимо и једни и други да је почетак рата 1991. тренутак кога са жаљењем треба да се сећамо сви.