Истекла је друга година како водим Српски покрет обнове. Док прикупљам утиске о овом времену на челу СПО, стихови песме Тонија Монтана ми се сами намећу.

Ако је прва година мог мандата протекла у знаку оне Лаушевићеве „Година прође, дан никад“, ова друга и поред љубави према нашој странци је била пуна искушења и никако није прошла брзо. Напротив.

Дани су се смењивали, месеци пролазили, а година се вукла попут снега који никако да окопни.

У децембру смо на седници Главног одбора повукли одлучан потез, сменили двојицу вишедеценијских потпредседника Чотрића и Југовића и именовали новог потпредседника Душана Спасића из Трговишта.

Желео сам да се у представљање странке у јавности уведе ред и да тиме започнемо неопходну ревитализацију. Пре свега кроз буђење старих чланова и покушај активирања неке нове генерације, кроз именовања нових функционера, али и кроз смену свакога ко је одлучио да заступа своје личне интересе више него интересе организације која већ 36 година носи име Српски покрет обнове.

Унутар система то јесте био знак за буђење – али другачији од очекиваног. Понајвише је узбуркао оне који ништа нису радили годинама а нису били заинтересовани ни да допринесу развоју током прве године мог мандата на који су ме сви заједно са дотадашњим председником и изабрали. Чекали су и чекају да одумремо. Највише само зато да би доказали да се без њих не може.

Сигуран сам да може СПО као организација да се угаси због недостатка финансија, због ванпарламентарног статуса, због небројено много разлога из прошлости које нам оптерећују и садашњост, али ме радује вера да идеје, програм и историја СПО ни тада не би нестали.

Током ове две године срео сам много људи који су некада у свом животу приступили странци. Пратили су Вука, разочарали су их разни функционери, уморили су се од борбе, променили су своје животе, али су они сви махом и даље СПО. Макар се никада више не активирали у партијском животу Србије. А какав је – све ми се више чини да ни не заслужује труд пристојних и добронамерних људи.

Колико је то било присутно у мени кроз тежњу да се повучем, хитно организујем Сабор и изаберемо новог председника знају само моји најближи. Али, истовремено, то ми је будило револт. Онај борбени СПО у мени се бунио. И буни се и даље.

И даље верујем да политика није и не може бити резервисана само за покварењаке, за прикривене дилове, за договоре са разним такозваним ђавољим адвокатима (а можда и самим њиховим брањеником). Не може бити ни резервисана само за коментаторе и критизере. Србији је неопходна странка која је хришћанска (али не зилотска), демократска (али не левичарско нво бирократска), слободољубива (али не анархична), европска (али никако не самозвана „проевропска“ која само гледа како да направи имиџ зарад подршке мало бирача и понеког европосланика). Заиста странка, а не скуп појединаца који кроз политички ангажман траже себи место под сунцем (посао, мандат, или платформу за препричавање неких својих заслуга из прошлости…).

На локалним изборима који су се дешавали током ове године покушавали смо да будемо своји, а својатали су нас сви други. И даље сам сигуран да је најисправнији правац за СПО да покуша да грађанима, и то махом оним неопредељеним и апстинентима којих није мало, понуди истрајну веру у нормалан живот у нашој Србији. Достојанственој, краљевској, традиционалној, оној која свом окружењу служи као пример и према којој се цео Балкан окреће у жељи за сарадњом. О много тога је било речи и на разговору са председником Србије на који је позвао делегацију СПО коју сам предводио. Ма колико то изазвало подозрење и бунт међу некима у СПО, увек ћу бити спреман за сваки разговор на коме се заступа СПО. То је дужност сваког законског заступника. Увек и на сваком месту ћу примењивати начело које сам научио од Вука Драшковића – „бити за столом, а не на менију“. Чак и ратни противници седну за сто и разговарају, иначе се ниједан рат у историји људског рода не би окончао. Замислите да живите у друштву у коме нико ни са ким не разговара. Или не морамо да замишљамо, само погледајмо око себе. Такву Србију не желим да оставимо генерацијама које тек долазе. У таквој средини неће моћи ни да се живи.

Да бисмо све о чему пишем могли да понудимо као програм и да бисмо уопште могли да окупимо кадрове који би такву политику заступали, државу у том правцу водили и СПО на том правцу усидрили за будућност – неопходно је превазићи бројне препреке које су нам поставили кроз историју скоро сви некадашњи партнери, ограничења која сами себи константно намећемо и тежња коју непотребно негујемо да останемо заробљеници прошлих заблуда, прошлих коалиција и савеза, прошлих и прохујалих славних (или понеких мање славних) дана из наше прошлости.

Ма колико то нашем чланству било неприхватљиво да разуме, неопходна нам је финансијска независност. Њу можемо најлакше и најправедније да остваримо кроз плаћање годишње чланарине и прикупљање донација. Тиме веома брзо за страначки живот СПО постаје потпуно небитно питање „а са киме ћете ви у коалицију“. Не морамо тада ни са ким. А на тај начин бићемо у позицији да ми изаберемо.

Неопходна нам је идеолошка опредељеност и утемељеност. Наш програм је јасан али морамо да га прецизирамо за свет у коме данас живимо. А он се у много чему разликује од света из претходних деценија. И делује да смо на путу да се ускоро још више разликује.

Србија заслужује јачи СПО. Али до чланова и симпатизера је да одговоре сами себи на питање да ли је то могуће. Претерано је очекивање да руководство странке може да учини ишта уколико на терену сви заједно не стојимо иза тих одлука. А опет, не може ни једино СПО да функционише тако да без икаквог поштовања према балансираним, стратешким и пре свега рационално донетим политичким одлукама руководства своје странке, чланови странке воде неке туђе битке.

Будимо свесни да апсолутно сви други политички чиниоци воде само своје битке (ма колико лепо и пријатно звучале разне пароле које одјекују Србијом данас). Нама се стално потура теза да у тим биткама морамо да жртвујемо себе да би ти други побеђивали. Предуго смо то и чинили, па смо почетком 21. века скоро угасили странку док су друге мале и непостојеће странке и њихови лидери себи стварали позиције, умножавали чланство, стицали имовину и политичке везе. Ми, пре свега, морамо да докажемо себи да смо способни да странку коју су Вук Драшковић и остали оснивачи утемељили 1990. године, пробудимо и обновимо данас како би опстала као чињеница на политичком небу Србије и у преосталим четвртинама 21. века.

Зато када се стекну услови (а они су прецизирани Статутом и нашим постојећим правилницима свима доступним на сајту СПО) треба одржати Сабор и изабрати руководство странке, усагласити политику коју ћемо бранити и спроводити и стварати кадрове за испуњење нашег програма.

Због тога на сва питања у вези са опредељењем за неке изборе који се најављују одговорно тврдим да прво морамо да средимо своје двориште ако мислимо да грађанима представимо себе и своје идеје за развој наше земље. Има времена за то. А и да нема, као заступници домаћинске а не револуционарне Србије, морамо да прво поведемо рачуна о својим дуговима, својим плановима и да се погледамо у огледало.

Све остало нека остане за нама у овој протеклој години.

Александар Цветковић,
председник СПО