У суботу, 14. марта, смо радно обележили почетак рада наше странке.
Бурне деценије су иза нас. На жалост поред великих успона доживели смо и период стагнације и опадања.
36. годишњицу дочекујемо као странка која је пре две године први пут променила председника.
Све у вези са променом на месту председника СПО је реализовано полако и поступно у месецима који су уследили, у складу са Статутом наше странке и законима наше државе, али, пре свега, у складу са нашим менталитетом који тражи спорост у променама.
Када погледам уназад и када подвучем црту испод протекле две године истовремено могу да констатујем да је урађено доста, али и да будем делимично незадовољан учињеним.
О СПО се поново јавно говорило, било је много више медијских и јавних наступа функционера, пробудили су се неки успавани чланови и активирали се на идеји буђења свих нас. Међутим, то је праћено и одлукама неких дотадашњих сабораца да се додатно деактивирају. Урађено је доста и зато што смо показали да имамо изузетно квалитетне кадрове за нове функционере, од председника општинских и градских одбора, све до потпредседника странке. Међутим, и то је пратио покушај озбиљне дискредитације таквих именовања од стране баш оних међу нама који су током претходних деценија потпуно умртвили рад и живот странке борећи се за успех својих функција.
Ипак, немам никакву личну замерку никоме унутар СПО. Верујем (јер желим да верујем) да и они који су по мом суду наносили штету странци својим нерадом или погрешним политичким потезима су то радили верујући да тако раде у корист странке. Проблем је једино у томе што сам по последицама које нас прате сада потпуно сигуран да су временом заборавили шта је стварни интерес странке и поистоветили га са личним интересом. У томе чак нема везе ни политичка блискост са овом или оном странком.
Да не бих себи допустио да помешам сопствени интерес са интересом СПО, мирне душе и са осећањем испуњености због свега доброг што је учињено у претходне две године, а уз осећај личне одговорности за оно што нисам могао да исправим и поправим у том периоду, донео сам одлуку да у складу са Статутом захтевам одржавање ванредног Сабора Српског покрета обнове. Неопходно је да се у наредних 100 дана седница највишег органа наше странке и одржи.
Надам се да ће сви демократски приступити одржавању Сабора који треба да утврди пут даљег развоја странке.
Не смемо дозволити сами себи ни малодушност ни ирационалност. Мала смо странка, богате историје.
Не смемо себе ни затворити у оквире историјске странке. Мала смо странка, богате историје али са озбиљним државотворним програмом.
Не би требало да себи допустимо да будемо таоци ни данашње политичке сцене Србије. Поларизација друштва и спремност на обрачун са онима који не мисле исто као ми не би требало да буде одлика савременог грађанина наше земље.
Ослоњени на свој програм, као вишедеценијски борци за слободну и европску државу не бисмо смели да одустанемо од сопствених идеала. Свакако морамо проценити и шта је правилна тактика за остварење наше политичке стратегије. Вредност СПО је у томе што ми имамо идеологију. То је, на жалост, и мана у данашњој Србији. Надам се да нећемо одустати од својих идеолошких корена јер, чувајући сопствени идентитет, можемо да очувамо и политичку сопственост. А баш такви, сопствени, свесни своје вредности и рационално-политички спремни на компромисе неопходни смо свим грађанима Србије. Па и онима који нас и даље не препознају као најбољу политичку опцију.
Остваримо заједно да буђење и успон политичких идеја модерне европске државе буде могућ у Србији 21. века. Да бисмо наставили да трајемо и у наредним годинама.
Председник СПО
Александар Цветковић