(Данас) – Светски је познат појам Октобарске револуције (иако је и у то дешавање прсте умешао однос новог и старог календара, тако да се, по овом времену по коме живимо, поменута револуција и победа бољшевика десила, у ствари, у новембру 1917. године).
Многи у Србији би и данас радо славили и Лењина и Стаљина, а у школе, уместо веронауке, вратили изучавање марксизма. Па ипак, време је то које неумитно тече и свако сећање нам, у ствари, остаје само у памћењу. Где му је и место.
Дани до одлучујућих избора (пошто се политички актери у Србији увек некако труде да баш сваку политичку утакмицу представе као специфично одлучујућу) такође неумитно теку.
Многи су се освестили и знају да је време за промене. И стварно, након ових избора нипошто се не сме пристати на то да живот у Србији остане исти. Мржња која се негује, насиље које се умножава, примитивизам и бахатост на сваком кораку морају да почну да узмичу и што пре заврше на друштвеним маргинама.
Главни ток друштвеног и политичког живота у нашој Отаџбини мора да поприми изглед очишћене реке, а на баруштину препуну жабокречине лажи, батина, популизма, незнања и шибицарских фора морамо почети да заборављамо.
Много је примера који указују на то да је крајње време за промене одавно наступило. Можемо наводити разне афере којима смо сведочили и које су у медијском простору остајале прекривене неким новим, још тежим и тужнијим аферама.
Можемо се сећати и трагедија које су кулминирале смрћу 16 људи Србије под рушевинама железничке станице у Новом Саду. Можемо схватити да смо већ годинама сведоци девастирања и политизације филмских фестивала и националних институција културе, увођења цензуре и забрана књижевних промоција, прилагођавања државних конкурса подобнима (сведоци смо, наиме, и поновног увођења и уздизања појма политичке подобности као мерила за успех у послу, за напредовање, чак и за физички опстанак).
Можемо посведочити да се у Србији отворено прича о легализацији криминалних радњи појединаца (што многи случајеви повезаности полиције и криминалних група доказују више од прича и понављања јавних тајни).
Данас сам угледао, наспрам Дома Народне скупштине, ограду која, онако зарђала и набацана, и даље чува Пионирски (за многе попут мене и даље Дворски) парк.
Ограда чува парк од пролазника, игралиште од деце, празну зграду Председништва од непријатеља који би да је освоје, зграду Старог двора, односно Скупштине града, од приступа грађана, одржавања културних и пословних манифестација, концерата… Добро је да бар немамо неке велике медаље које би требало прославити на историјском балкону… Или имамо, али балкон, ето, месецима није доступан спортистима.
Ту и такву ограду чува полиција. Чак ни нека обећања да ће ограда бити уклоњена када крене кампања нису одржана. Још један пример да је време за промене наступило. Потребно је научити одржати изговорену реч. Потребно је сећати се обећања.
Трећег октобра сваке године сетимо се Зла које је убило четири оца, четири сина, четири млада духа у атентату на Ибарској магистрали. Прошло је 27 година. Њихове породице знају како је живети без њих. Србија жртве најчешће заборавља. Памте се опште националне победе и порази. Личне трагедије и успеси остају само најближима. Да памте.
Пети октобар је, тако, датум који сви памте. Неки по добру, неки по паду. Некако ми се чини да ипак није тада довољно пало. Можда ће ове године јесен донети неке веће октобарске падавине. Нисам никада био поборник револуције која тече. Верујем да нам је свима потребнији добар одводни систем. Да не дође до поплава. И ту смо трагедију већ доживели.