(Demostat.rs) – Протекле недеље боравио сам у Бриселу, на позив више посланика Европског парламента, поводом Европског молитвеног доручка — догађаја који окупља представнике различитих држава и политичких групација, али и симболично слави управо оно што је суштина Европске уније: јединство у различитости.
Овај скуп, који сваке године окупља људе из читаве Европе, подсећа да европски идентитет не значи брисање разлика, већ њихово поштовање и надградњу кроз заједничке вредности. ЕУ је савез суверених држава које задржавају свој идентитет и деле исте темељне вредности – слободу, владавину права и солидарност.
Те се вредности најбоље виде кроз примере држава попут Пољске, која је свој пут од постсоцијалистичке привреде до економије вредне хиљаду милијарди долара остварила управо захваљујући чланству у Европској унији, чиме је ушла у круг двадесет најбогатијих држава света.
Пољска је искористила предности заједничког тржишта, европских фондова и слободе кретања капитала, док је истовремено сачувала свој идентитет, веру и традицију. То је пут који показује да европске интеграције не значе одрицање од себе, већ остварење сопственог потенцијала унутар система који подстиче стабилност, раст и предвидивост.
А ако је неком Пољска предалеко, довољно је погледати комшије. Хрватска, са скоро 50% мање становника од Србије, данас има државни буџет који је за 75% већи од српског, стабилнији финансијски систем и већу привлачност за инвестиције. То није последица срећних околности, већ правовремених одлука – стратешког опредељења, не само за европски пут, већ за ЕУ као финалну дестинацију.
Исто важи за Бугарску, Румунију, Мађарску, Словенију – све државе које су искористиле историјски тренутак који смо ми прокоцкали.
У међувремену, Србија се и даље колеба између илузије неутралности и реалности географије. Већ четврт века свака влада у Србији – од демократских промена 2000. године до данас – декларативно води политику европских интеграција. У пракси, међутим, та политика је често сведена на реторику без одлуке, на обећање без пута, на стално „да, али не сада“.
Таква неодлучност има своју цену, и она данас постаје све видљивија. Најновији пример су санкције против НИС-а. Овај случај не треба посматрати само као економски или енергетски проблем, већ пре свега као геополитички сигнал.
Свет се јасно дели, линије су повучене, а простор за балансирање не постоји. Неутралност која је пре десет година можда деловала одрживо, иако је већ тада била стратешки погрешна, данас је потпуно нереална и фактички немогућа.
У тренутку када се глобална безбедносна и економска архитектура мења, Србија мора да одлучи где припада – и с ким дели своју будућност. Јер колико год отрцано звучало, Европска унија нема алтернативу. Не зато што је идеална, већ зато што је наша једина природна дестинација – историјски, културно и у крајњем случају географски.
Границе ЕУ су наше суседство, европско тржиште је наш главни економски простор, а вредности које Европа негује – слобода, знање, правда и солидарност – оне су које би требало да обликују и нашу државу.
Чак и они који су напустили Унију то данас јасно признају. Британски премијер недавно је јавно рекао да је Велика Британија претрпела озбиљну економску штету од изласка из ЕУ, а да је проевропско расположење у тој земљи поново постало доминантно.
Наше дилеме више нису идеолошке, већ цивилизацијске. Између интеграције и изолације, између развоја и стагнације, између будућности и вечитог „сутра“
У коначници, географија је неумољива. Тек када прихватимо пут који нам она већ одавно исцртава, престаћемо да одлажемо неминовно – и коначно се сврстати на праву, једину одрживу страну будућности.