Петак, 10. Јануар
Година 2025. почела ми је другачије из приватних разлога. Управо смисао те речи „приватно“ налаже ми да посебност сачувам љубоморно за себе и мој „мали круг великих људи“, који је током протекле године прво значајно смањен, па на најлепши начин још значајније увећан. Егзибиционизам обузима сваки трен наших живота па је потребна огромна вештина да би се човек изборио да сачува, од често не баш добронамерних погледа, слике сопственог живота.
Данас смо имали протестну блокаду Мостарске петље (на блокаде се све више навикавамо и у данима без протеста, чекајући метро или бар ефекте бесплатног градског превоза), а стигла је и „блокада“ НИС. Уведене су дуго најављиване санкције руско-српској нафтној индустрији. Сетих се Закључка Савета за националну безбедност поводом ситуације у Украјини од 25. фебруара 2022. године.
Закључак Савета који се (ваљда) брине за безбедност свих нас у Србији, а мање о сигурности неких тамо далеко наводи: „Полазећи од тога да је њена основна дужност да све своје снаге посвети очувању мира и благостања својих грађана, Република Србија ће се приликом разматрања потребе да се евентуално донесу рестриктивне мере или санкције против било које државе, укључујући Руску Федерацију, руководити искључиво заштитом својих виталних економских и политичких интереса“. Да ли ће ово бити преломна тачка када сами себе гледамо у огледало и препознајемо стварни, а не погрешним политикама прокламовани, државни и национални интерес?
Већ данас најавио је председник разговоре… јер, како рече, „заштитићемо интересе Србије по сваку цену, грађани немају разлога да брину, неће бити никаквих несташица, и неће бити било какве економске катастрофе.“ Остаје да се види ко нам је заиста најдражи. Навијам за Србију, као и велика већина грађана ове земље, али да видимо за кога навијају они који брину о безбедности. Јер „служба је служба, а дружба је дружба“.
Субота, 11. јануар
После Божића који је са 20 степени заличио на Васкрс (климатске промене можда помуте до краја свест који празник славимо када, као да нам календарско питање није више него довољно за ту смутњу) уследио је хладан, зимски викенд. Дивно време за читање књига, гледање филмова и играње са клинцима. Наравно, ако не поклекнете пред добом друштвених мрежа које намеће бесомучно гледање неких „изузетно важних“ а не превише изазовних садржаја по апликацијама које постају све више наши најбољи другари.
Није лако испричати се са њима, кафа није нешто претерано укусна у таквом „друштву“, не подразумева, чак, ни заједничко седење испред екрана и, једном речју, чини потпуну индивидуализацију свакога од нас. Која лако може да склизне у бесмисао. Зато и поред хладноће, са радошћу одлазим да се видим са кумовима који су стигли из Швајцарске.
Гас неће стизати из Азербејџана због „више силе“. Многи и даље не разумеју да не постоје небески народи који су изнад земаљских виших сила. Не помаже многима у Србији ни то што су и Бугари као чланица ЕУ саопштили да им неће стизати гас из Азербејџана, али да ће стићи гас из Турске. Чујемо гласове да ове санкције треба да нас усмере на напуштање стратешког правца Србије ка ЕУ, да не треба да нас потпуно окрену ка Западу и да треба да своје интересе чувамо кроз савезништво са Русијом.
Земљом која већ годинама растура свог првог суседа због тога што није хтео да поштује вољу Кремља, него се окренуо Западу. Нема поштовања територијалног интегритета, права на самоопредељење, права на независност. Али, ми смо дражи и ближи Москви од Украјинаца, па ће нама руски медвед сачувати све што смо у прошлом веку изгубили, наравно само ако се претходно нешто друго не договоре са новим америчким председником, па нас братски подсете на онај Вашингтонски споразум или нам се на потпис, као у Рамбујеу, да неки нови папир. Јер „што је дозвољено Јупитеру, није волу“.
Недеља, 12. јануар
Недељу почињем на пијаци. Много логичних ствари чује се тамо. А онда ме дочека ТВ дуел са Војиславом Шешељем. Признајем да је он упорно доследан у наметању наратива за који сам сигуран да је штетан за Србију. Не одустаје он, а нећу ни ја. Србији је место ту где је, у Европи. Заједно са свима око нас. Нафта нам стиже преко Хрватске, гас преко Бугарске, донације из ЕУ. Наш витални национални интерес је да будемо развијена европска савремена држава, а то можемо ако схватимо да је Шумадија срце Србије и да морамо да градимо мостове а не сукобе. Јер „боље блиски сусед него далеки пријатељ“.
Понедељак, 13. јануар
Поново дочек Нове године. Сваки пут помислим на узалудност научног рада у Србији. Да је Миланковић попут Тесле и Пупина отишао за Америку, можда бисмо прихватили његов календар и престали да нацији намећемо стање подвојене личности – Запад на Истоку, Исток на Западу. Ипак не смета имати што више повода за славље и даривање. Ето и још једне прилике да тражимо парицу у крофнама. Боље је свакако него у кладионицама.
Покренуо сам формирање ресорних одбора СПО. Стижу цео дан и утисци о ТВ дуелу са председником СРС. Не знам зашто али себи понављам слогане Депоса из 1992. Јер „има шансе, има, има“, „да живимо као сав нормалан свет“…
Уторак, 14. јануар
Данима смо на вези са рођацима из Лос Анђелеса. Добро су. Живи, здрави, кућа цела…али, катастрофални пожар је загадио ваздух, нестали су читави делови града, многи су остали без успомена. Сетих се мале црне торбе мог оца коју је спаковао када је почело бомбардовање 1999. У њу је ставио најбитнија документа, породичне вредности и сећања – старе породичне фотографије, неке трагове свог и нашег детињства. Нисмо га тада потпуно разумели, али… он је био генерација 1939. и већ је једном доживео бомбардовање Београда. Не желим ни да замислим свој живот без сећања.
Имао сам први састанак са председником Политичког савета СПО Вуком Драшковићем. Спрема се за пут у САД на традиционални Молитвени доручак па смо размотрили политичку ситуацију у земљи и читавом нашем турбулентном свету. Верујем да ће по његовом повратку бити још информација које би нам свима на Балкану биле од помоћи како бисмо своје земље поставили у што бољи положај. Волео бих и да дух заједничких молитви и разговора постане заштитни знак политичара у нашем свету. Јер више од свих јефтиних парола, које често скупо коштају, вреде речи „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.“
Среда, 15. јануар
Пауза усред недеље. Мајсторисали смо по кући, а поподне породично ишли у биоскоп. Прича о краљу лавова добила је нови део. За неке нове клинце вечите теме. Борба добра и зла. Потрага за рајском земљом за све. И један лав који успева да превазиђе све тешкоће које судбина постави пред њега. Понекад нам је свима потребан корак назад, у детињство. Повратак „на извор, по воду“.
Четвртак, 16. јануар
Затварам круг.
Данас је стигла вест о новом амбасадору Србије у САД. Честитам Драгану Шутановцу. Читам и коментаре многих који га осуђују „да се продао“, „да подржава СНС“… Не делим такве ставове. Част је бити амбасадор своје државе. Неприхватљиво је да Србија нема квалитетне амбасадоре у свим битним државама света. Мислим да се, на крају крајева, за ово кадровско решење знало већ довољно дуго. Крајње је време да преко Вашингтона стигнемо у Брисел. Јер се „преко Москве и Пекинга не стиже у ЕУ“. Додуше, делује и да се из опозиције (лакше него из коалиције) стиже до функција.
Блокаде трају, на жалост прате их и вести о онима који не размишљају о последицама. Студенткиња Правног факултета покошена и вожена на крову аутомобила!? Куда иде ова земља? Има ли одговорних и пристојних људи? „Вреди се борити“, ваљда…