(Узвик) – Да је живот само цртица између два датума ништа не би имало смисла, сви наши снови, дела, греси и подвизи, све би постојало да би нестајало и све би цветало да би трунуло. Ништа не бисмо посматрали истим очима, можда би све чинили другачије, али сам готово сигуран да се једног никако не бисмо одрекли, да судимо једни другима, а најчешће најбољима међу нама.
Историја нас учи, историја нас и лаже, мотивише, уздиже, криви и намеће бројна питања од којих су два суштинска, шта је било и шта би било да је било. Наша је богата, јуначка, епска и драмска. Славимо претке од Косова до Косова, хранимо синове, товимо волове, купујемо топове и чекамо ону двојицу без којих не можемо, јунака и издајника. Некога неправедно жигошемо некоме још неправедније ореол стављамо, али нам то није важно док год имамо око кога да се саберемо и поделимо.
После великог рата у коме смо изгубили трећину становништва, разорена држава, сиромашна и изнурена није личила на победницу што је у војном смислу свакако била. Свет се дивио јунаштву једног народа и његовог краља, живој слици Христа распетог и васкрслог, историчари и песници били су једно јер свака је вест била епска и није је требало китити. Краљ Александар овенчан славом у рату желео је подвиг у миру, државу која ће свима бити дом, државу која ће бити довољно јака да сачува мир, издигне се из сиромаштва и стане раме уз раме са силама са којима се, осим по јунаштву, ни у чему није могла мерити.
Велике идеје и велики људи осуђени су на бројне непријатеље чија је бруталност увек сразмерна величини идеје. Намерно не истичем да су Срби коначно живели у истој држави јер су ту идеју неки укаљали, па не бих да се ивицом тог блатишта шетам. Ти исти ни данас не пропуштају прилику да стварање прве Југославије прогласе највећом грешком, само увек прећуте да су ту грешку атентатом исправили њихови истомишљеници у редовима усташа, комуниста и терориста тога доба. Прећуткују и да су на темељима те погрешне, њихови политички очеви стварали ону другу, само другачијег уређења. Сву кривицу убица обе Југославије сваљују на творца прве, као када би судија донео одлуку да је џелат невин, а крив отац жртве.
Југославија, каква год, била је већа, поштованија и богатија од ових исправљених верзија у којима данас живимо. Није се крв проливала за њеног живота, већ у њеној клиничкој и коначној смрти. Лажу вас да су то хтели господари света, прећуткују вам понуђене милијарде за њено очување и декомунизацију. Лажу вас и да се бранила у рату, бранио се са једне стране комунизам, а са друге сецесионизам.
Нема више братства, нема ни јединства. Нема ни универзалне истине о ономе што се збивало, нема ни воље да се заћути у част великих твораца велике идеје и свих жртава малих судија велике моћи. Из ове теме рађа се читав низ других економских, војних, спортских… Ако сваку макар у пар реченица поменем започета колумна лако би постала роман и због тога ћу се уздржати јер ме од прошлости ипак више занима будућност, она у којој неће бити јама и стратишта, глади и рушевина, казамата и наметнутих истина, лажних хероја и криваца.
Свуда где људи живе животом коме тежимо, свуда где постоји стандард, свуда где влада демократија, постоје неке речи попут унија, уједињено, сједињено… Речи супротног значења тамо су где ових вредности нема. Наших Југославија нема, али разне Југославије под другим именима постоје и њихови творци нису на стубу срама, а њихови народи живе, а не преживљавају. У тој трећој Југославији, највећој од свих нама је једино уточиште и прилика да опет будемо сви под истим кишобраном у временима великих киша. У њој се данас говоре различити језици, али се сви разумеју, у њој су различите културе и обичаји, али се сви поштују, у њој су капије отворене за трговину, рад, туризам, размене знања и информација, у њој су већ наша деца, родбина, пријатељи. Она је под штитом најјачег војног савеза у историји човечанства, она је нераскидива јер јој сваку нит представља један народ свестан да му ван ње среће нема.
Трећа Југославија није нека трећа, већ наша званична политика. Моје речи нису осуда, већ апел да се од ње не одустане нити да се претвори у декларативну. Чланство у ЕУ мора бити циљ, а не вечно путовање. Ако су Немачка и Француска могле постати део политичког и војног савеза стављајући живот изнад историје, зашто то не можемо и ми.
Стара изрека каже да се исправност дела и ставова најбоље мери по томе ко их подржава. Знамо ко се радовао атентату на Александра, знамо ко се радовао убиству обе Југославије, знамо и ко је платио највећу цену. Ми смо народ кога карактерише инат, али га само у спорту добро каналишемо. Хајде да по угледу на наше најбоље амбасадоре у свету и ми скочимо даље од глупости и мржње, пребацимо мрежу замки заблуда и закуцамо мир и сигурност. Тријумфалну капију нисмо саградили и огрешили смо се о претке. Капију будућности морамо откључати да се о потомке не огрешимо.