На иницијативу Месног одбора Српског покрета обнове Клока, а изнад свега великим трудом и залагањем члана ПИО СПО Николе Савића из овог места, на Велику Госпојину, 28. августа 2015. године у Цркви Св. мученика Пантелејмона у Клоки код Тополе први пут после готово седам деценија од њиховог страдања, одржан је парастос ђенералу Драгољубу – Дражи Михаиловићу и четницима из овог краја, побијеним од комуниста током и после Другог светског рата.
Током парастоса свештеник је три пута прочитао имена свих 84 људи из овог места који су изгубили животе пред налетом „црвеног терора“.
По завршетку парастоса одржана је и трибина у оближњем Ловачком дому, на којој су се присутнима обратили потпредседници СПО и народни посланици Александар Чотрић и Мирко Чикириз и члан Извршног одбора и заменик председника ПИО СПО Дарко Симоновић. Трибини су присуствовали и директор СПО и члан Председништва ове странке Александар Цветковић и члан ПИО СПО Горан Циле Тодоровић, а скуп је дошао да поздрави и председник општине Топола Драган Јовановић.
Потпредседник СПО Александар Чотрић је у свом надахнутом излагању говорио о генералу Михаиловићу као човеку који је био оличење свих најлепших људских и војничких врлина, подсетио да је реч о човеку који је носилац више од десет високих ордена славне Српске војске у балканским и Првом светском рату, да је због импресивних војничких подвига међу којима се нарочито издваја бриљантно изведена највећа акција спашавања савезничких пилота у Другом светском рату добио и највиша војна одликовања у току, па чак и по завршетку Другог светског рата од америчког председника Трумана, француског Де Гола, као и пољског команданта отпора нацизму.
Чотрић је приметио да је очигледно једни Михаиловићев „грех“ био тај што је био антикомуниста, што се борио против успостваљања бољшевичког система у Србији и Југославији по узору на Стаљинов бољшевички режим, јер је знао праву природу тог режима који је скривио убиства десетина милиона људи широм света. Он је навео да се у књизи „Црна књига комунизма“ која је штампана у Француској и до данас није преведена на наш језик описује комунизам као велико планетарно зло и у којој се документовано говори да су комунисти убили око 100 милиона људи, дакле много више него и фашисти.
Чотрић је рекао да је од тога 65 милиона људи је погубљено у Кини, 20 милиона у тадашњем СССР-у, у Камбоџи 2 милиона, а рачуна се да је у Источној Европи око милион људи изгубило живот од комунистичке руке, од тога на територији Србије најмање стотину хиљада њих. Он је навео и да је Дражавна комисија за тајне гробнице после 1944. године, а која делује под окриљем Министарства правде и која је радила на описивању жртава комунизма и утврдила именом и презименом са подацима о рођењу, начину убиства, месту где је жртва страдала, шта је била по занимању, да ли је припадала ЈВуО или некој другој формацији, за сада сакупила податке за 56.500 људи који су убијени. Реч је о потпуно невиним људима, а многи од њих пре тога су прошли кроз пакао комунистичких мучилиштва.
– Дакле само зато што су комунисти проценили да ће им сви ти људи бити препрека да успоставе режим по узору на Стаљинов безбожни режим који је срушио на територији Русије преко 50.000 цркава, који је формирао логоре и пре Хитлера, у Сибиру и на Далеком истоку , да укину Монархију, да забране све странке, да забране исповедање вере и јер су хтели да Господа на небу замене једним владарем на земљи. Они су зато кренули у Србији да одмах убијају угледне домаћине, адвокате, учитеље, свештенике, такође много жена, домаћица, а међу убијанима имало је и много малолетних лица, истакао је Чотрић.
Чотрић је навео да је најмање стотину хиљада људи убијено када је рат практично завршен од стране црвеног терора, да на територији целе Србије постоји преко 200 масовних гробница, те да практично не постоји већег места где комунисти нису убијали – код Савског моста у Шапцу, на Багдали код Крушевца, код Краљева и Зајечара, крај Мораве у Чачку, у Београду у Лисичјем потоку, код стадиона Обилића,а масовна гробница се налази и испод фудбалског терена Борца из Чачка и многим другим местима широм Србије.
– То је злочин који заслужује да све жртве најпре буду пописане, да се достојно сахране, да им се подигну обележја, да добију и споменике и називе улица, да се о томе учи у школским програмима и да медији о томе говоре, те да се у Скупштини донесе један документ којим ће да се осуде злочини комунистичког тоталитарног режима, као и да се успостави Дан сећања на те жртве. Да се жигошу ти злочини, да се укаже на оне који су за њих криви, на Јосипа Броза, на Ранковића, Кардеља, на Крцуна, а не да се данас још путем медија буди носталгија за њима и да како време протиче они буду још проглашавани за некакве хероје за којима треба жалити. Чотрић је подсетио и да је Јосип Броз човек који је у Првом светском рату био војник, федвебел -поднаредник Аустроугарске војске који се на Церу посебно истакао у борби против Српске војске, да је чак и орден добио за зверства над цивилима и убијање читавих породица који је починила његова јединица у тренуцима кад су већ поражени аустријски војници бежали преко Дрине.
Чотрић је истакао и да се морамо борити и изборити за истину да генерал Михаиловић добије оно место које заслужује у историји, да се у Београду подигне одговарајући Меморијални центар који ће бити посвећен Равногорском покрету и генералу Михаиловићу, да се кућа на Звездари у Брегалничкој улици у којој је он живео претвори у Спомен-музеј, да добије један булевар као и један велелепни споменик који му дугујемо, да и овде добије место какво му је у свету већ признато.
Он је истакао и да се Српски покрет обнове одлучно залаже за обнову Монархије, да Србија буде краљевина, као што је увек била осим под Турцима и комунистима. Подсетио је да је Србија у време док је била Краљевина, на пример у периоду од 1903. до 1914. године, била угледна и призната, а пре свега у привредном смислу јака и развијена пољопривредна земља, да је тада српски динар имао златну подлогу и да се у то време у Паризу за један динар добијао један франак!
Чотрић је рекао и да нама треба неко ко ће да буде изнад свих подела, ко ће да нас уједињује. Он је навео да то нико не може као краљ те да када Србија постане краљевина и када буду отворени досијеи тајне комунистичке полиције, Србија ће се као и друге бивше коминистичке државе суочити са чињеницом да су многи утицајни људи били обични агенти тајне полиције и извршавалјући њене налоге чинили недела и тек након тога Србија ће одбацити сваку сумњу да и даље има везе са комунизмом.
Потпредседник СПО Мирко Чикириз је у свом обраћаћу истакао да „док је било како је требало да буде“, Србија је била економски јака, у тоталном узлету, војнички јака, у спољној политици на страни најјачих у свету и из сваког рата излазила као победница и ширила своје границе.
– Никада ниједној странци под краљевском круном није ни на крај памети било да искористи напад неког непријатеља да спроведе своју револуцију и победи тако што ће зарад доласка на власт покренути рат у коме ће брат да пуца на брата. Кад је био највећи метеж у свету, кад је горела Русија, Енглеска, кад су се водиле страшне борбе на целој земаљској кугли најгори у нашем народу са увезеном филозофијом су повели најгору идеологију, црњу и од фашизма јер фашизам је био, прошао и затро му се траг. Ови су били, нису прошли, а трагови њихови крвави су и страшни. Они су највећи метеж и највећу несрећу искористили тако што ће у Клоки да побију 84 невине душе, као уосталом и широм Србије, навео је Чикириз.
Он је приметио да данас када се читава Србија суочава са масовним гробницама које су направили комунисти треба рећи истину да нема ниједног места у Србији где су Равногорци направили масовну гробницу.
Чикириз је рекао да је у Србији и даље све скривено и да није Српског покрета обнове нико о обоме ништа не би рекао. Он је говорио и о подмуклом плану који је направљен, где су комунисти и њихови синови организовали и били главни добитници пљачкашких приватизација којима су опљачкали Србију уз помоћ нереформисаних служби безбедности.
Говорећи о размерама трагедије коју је Србија претрпела послератним комунистичким злочинима он је навео да је Француска имала 1945. године преко 50 милиона становника и да су Французи убили око 9.500 људи који су сарађивали са фашистима, а били су међу првим окупираним земљама. У Србији, која је тада имала око непуних 6 милиона људи, комунисти су убили преко 100.000 невиних људи, док су и у годинама након тога све оне који су им сметали протерали и на бројне начине лишили основних људских права.
Он је подсетио да када је СПО 1990. кренуо на Равну гору на тој планини су се сјатили војска, хеликоптери, керови, иако је на тој планини формиран први покрет отпора у окупираној Европи против фашизма и да га је „основао човек који је био највећи херој балканских и Првог светског рата, човек коме је Влада била у Лондону а не у Берлину, човек коме је војска капитулирала а који капитулацију није признао и човек који је наставак славне српске војске Степе Степановића и Живојина Мишића која је наставила да делује у герилским условима сходно приликама“. – Његово име је Драгољуб Михаиловић. За свог првог сарадника је изабрао сина војводе Мишића, Александра Мишића. Александра Мишића и Словенца Ивана Фрегла су стрељали Немци када су организовали прву потеру за Дражом Михаиловићем и њихова задња жеља је била да командују стрељачким стројем, те су погинули загрљени викнувши: „Живела Србија! Живела Краљевина!“.
Чикириз је подсетио и да је Дража прешао са Краљем и становништвом преко Црне Горе и Албаније, са месец и по дана марша, шездесет хиљада људи умрлих или погинулих током марша.
– Србија данас нема један једини филм о највећем подвигу својих војски. Аустријска команда је тада дала једно кратко саопштење: Српска војска више не постоји. Кратко. А та српска војска је после три године у свом надахнутом јуришу за 45 дана ослободила Србију и простор читаве бивше Југославије и показала моћном непријатељу да постоји, навео је Чикириз.
Он је приметио и да Српски покрет обнове је стално у ситуацији „да прелазимо преко Албаније и да смо стално у ситуацији да нам кажу да не постојимо“.
Ипак, иако смо се од свог оснивања борили да опстанемо и покажемо да постојимо вратили смо химну, вратили грб, вратили све Карађорђевиће на Опленац, на Равној гори су сада асфалт и струја и Црква задушница и споменик генералу Михаиловићу, а највише управо заслугом управо Српског покрета обнове генерал Михаиловић и Југословенска војска у Отаџбини су рехабилитовани у свести српског народа.
Члан Извршног одбора СПО Дарко Симоновић је рекао да је „данас не тако мала Клока постала велика Клока“ тиме што се макар и након готово седам деценија захваљујући великом труду активиста СПО из овог места придружила бројним другим местима у Србији у којима се одаје почаст генералу Михаиловићи, али и први пут после толико времена одала почаст убијаним домаћинима из овог села од стране комуниста.
Он је истакао да је овогодишња рехабилитација генерала Михаиловића само завршни чин исправљања неправде према првом герилцу у поробљеној Европи, те да је он истински рехабилитован већ деведесетих година прошлог века превасходно заслугом СПО-а.
Симоновић је указао и да последњи баштеници комунистичког режима у Србији претходних недеља на сраман начин покушавају да рехабилитују оне који су убијали по Србији, попут Добрице Ћосића. Он је апсурдним назвао покушаје да се подигне споменик и да име школе Титовом саборцу Добрици Ћосићу у Великој Дренови код Трстеника, јер то не заслужује човек који је наређивао паљење школа, који их свакако није много волео и који је по документима чак публикованим и у партизанским књигама наређивао стрељање заробљеника.
– Шта смо могли да очекујемо од Србије на крају прошлог века којој су „очеви нације“, узори и вође били људи попут човека који је, како је то својевремено председник СПО Вук Драшковић лепо приметио, након Галеба пристао на чамац из Пожаревца, запитао је он.
У свом обраћању Симоновић је споменуо и „једну Смиљу“, за коју је рекао да је завршни чин рехабилитације генерала Михаиловића „дочекала“ у оном делу суднице предвиђеном за заступнике генерала, а која је те године масовних егзекуција по Шумадији провела као државни тужиоц и која је у великом броју пресуда „пресуђивала“ смрт вешањем „народним непријатељима“, за шта су тада проглашавани сви они који нису желели да подрже комунистичку партију, а о чему је недавно говорио и историчар Веселин Ђуретић. Вешања су, иначе, вршена углавном пред зору, у 4, 5 сати ујутру, како би их обешене сељани који су кренули у своје њиве видели.
Никола Савић, који је осим што је организовао трибину био и њен модератор, истакао је да уколико Српски покрет обнове у Тополи буде добио поверење на предстојећим локалним изборима поднеће иницијативу о осуди злочина почињеног на Опленцу који је комунистички победник учинио на крају Другог светског рата.