(uzvik.rs) – У филму „У име народа“ постоји једна сцена када нови директор обилази фабрику и пита мајстора шта ради, а овај му одговара да ради генералну јер су пропале карике. Сав смисао и бесмисао комунистичке логике, кадровске политике и одлучности крије се у завршници дијалога у којој директор саветује друга радника да проба без карика јер се све може кад се хоће.
Карике данашњег времена су нафта и њени деривати, а након последњих вести очекујем да ће телевизије бити преплављене новом генерацијом кадрова који ће нама, бившим и садашњим друговима поручити да пробамо без нафте јер се све може кад се хоће.
Зар је оно што сагорева и загађује околину, уз мале бенефите вожње, свеобухватне производње, одбране и осталих тривијалности, важније од братске љубави и чврсте решености да станемо на пут светској неправди? Ми смо то поклонили од срца, за неку сићу јер се тако ваља и како сада да узмемо назад само зато што је под санкцијама и без могућности да ради, не иде другови.
Кажу наши носиоци законодавне и извршне власти да одлагања санкција неће бити, да су рокови прекратки, чак неразумни. Ако изузмемо одлагања на месец-два која смо проглашавали дипломатским победама, поставља се питање најдужег рока коме се недавно навршило четврт деценије.
Од пада Слободана Милошевића све владе биле су проевропске или да будемо прецизни, све су као циљ имале европски пут Србије. Једна таква поклонила је НИС, а све остале медијски простор, службе, цркву, факултете…
Европски пут је остао мртво слово на папиру и живи интерес у фондовима, инвестицијама, тржишту… О крају тог пута нико више не говори, европски циљ није у програму.
Зашто наша браћа дозвољавају да се суочавамо са притисцима и проблемима, зашто плаћамо цену неувођења санкција, зар НИС није могао бити српски док олује не прођу? Наше санкције би биле што народ каже „пала мува на међеда“, НИС под америчким санкцијама не може бити ни у функцији, а поготово профиту.
Штета коју Србија трпи је несагледива, а велики брат не даје ни место за столом на коме се одлучује о нашој судбини. Пре пар дана слушали смо и недипломстски речник којим се осуђује наше недовољно страдање за интерес Русије. Јасно је да овде није реч само о једној компанији или енергентима.
Аналитичари које сам на почетку поменуо, њихов лоботомошки ангажман, антизпадна кампања, политичари, мрежа агента у институцијама и ко зна шта још, све се то финансира из истог црева. Скували су нас као жабе, сад нам прете куваним флашама као деведесетих.
Изгуби ли извор финансија, Русија ће изгубити утицај, средство трговине и складиште запаљивог материјала у Европи. Санкције нису окренуте против нас, али јесу на нашу штету у мери коју сами бирамо.
Док се бомбардују украјински градови и села, док хиљаде Украјинаца и Руса гину на фронту сваког дана, док ЕУ, Америка и већина развијених земаља наоружава Украјину и уводи санкције финансијерима рата, ми очекујемо милост и право да останемо мали Руси на западној сиси.
Седећи на две столице завршили смо у столици до гуше, али то ни у овом политичким гротлу није предмет подела на нашим улицама. Делимо се око свега, само смо у грешкама јединствени. Управо због тога реакције запада на дешавања у Србији су шкрте и сведене на администрацију и политичаре ниског ранга утицаја. Не верују нам, не верују нам Руси, не верујемо једни другима, не верујемо ни сами себи. Верујемо да једини нисмо криви, да смо жртве великих, да смо небески народ изабран за нову барку након потопа који прети.
Барка коју чекамо одавно је направљена, укрцавање је готово завршено, наше окружење је у њој. Неки нас зову, неки нам подругљиво машу, а места је све мање. Улазница свакога дана постаје скупља, али цену неуласка не може надвисити.
Схватили смо цену неспроведене енергетске диверсификације, али вам нико неће рећи да је то само кусур неспроведене идеолошко-политичке. Пробајте другови без лажи, манипулација, корупције, пробајте без спољних и унутрашњих непријатеља, без кукакња и улоге жртве, пробајте без страха, дневно-политичких и историјских заблуда. Може то другови, може кад се хоће, или мора.