Као неко ко предводи конзервативну, ројалистичку политичку организацију не могу а да не констатујем, помало са оним типичним „Е, рекли смо вам“, да су месеци демонстрација, блокада и сваковрсног протеста показали сву немоћ и погрешне реакције републиканских институција заснованих на традицији успостављеној 1945. а модификованој први пут 1990. године. Ова модификација коју живимо по Уставу из 2006. године и која се и даље званично зове република доказано има конструктивне грешке на које су, на жалост, спремни да укажу само појединци и слабо утицајне политичке странке. Реакције од момента трагичног страдања наших 16 суграђана су скоро све биле погрешне.
Сведоци смо најтужнијих дана у новијој нашој историји. Поред свих трагичних догађаја које смо некако преживели, делује да из њих нисмо баш извукли много поука. Власт не прихвата да су грађани носиоци суверенитета. Грађани који гласају за владајуће, али идентично и сви они који гласају за опозиционе странке. Ако би неко да брани државу, онда му је дужност да брани пре свега слободу и права сваког грађанина у тој држави. Посебна је одговорност већине да заштити права мањина. Националних, политичких, друштвених. Било какво угрожавање аутономије Универзитета, било какво насиље међу грађанима који различито мисле о судбини своје земље, било какво насиље над грађанима без јасног законског оквира, само нас удаљавају од онога ћему стремимо од 1990. године – слободне, демократске, европске, модерне државе засноване на законима и владавини права.
Међутим, као што се види и даље је за већину, али и за политичку мањину, прихватљивије да следе одлуке „суда своје партије“ уместо да учествују у изградњи судске гране власти која је коректив и контрола извршне и законодавне власти. Блокада парламента, који и иначе већ дуго ради у потпуно непарламентарним условима, почиње да омета и саму законодавну власт. Преостаје, бар тако делује, да државом руководи само извршна власт. Што са собом носи (рекло би се искључиво) само улазак у нове и нове грешке и конфронтације у друштву.
Тако, ето, и институт помиловања постаје оруђе за политичке обрачуне – од (не)испуњавања захтева, хоћу па нећу, па хоћу, али само за оне за које ја мислим да треба. Иако помиловање јесте у модерним државама из прошлости заостали прерогатив председника републике, оно по стручним мишљењима представља средство у извесном смислу јаче и од судске одлуке (пресуде), које подразумева „акт милости, опроста, милосрђа, опроштаја и великодушности суверена“. Милост представља основни и преовлађујући разлог давања помиловања у свету, а у Србији је добар пример давања помиловања из милости, оно које је бивши председник Борис Тадић дао глумцу Жарку Лаушевићу, који је био осуђен за убиство два лица и рањавање трећег у прекорачењу нужне одбране. Допринос који је, тако помилован, Лаушевић дао српској држави кроз сопствени учинак у култури овог народа потврђује додатно исправност доношења такве председничке одлуке.
Неки аутори пак полазе од нешто другачијег угла посматрања, па у помиловању превасходно виде коректив правичности и хуманости. Неспорна је и политичка компонента у примени помиловања. Она може да представља корист за доносиоца такве одлуке. Каква корист, међутим, може да се појави у случају помиловања осуђеног насилника – ко год да је у питању? Какав се очекује допринос таквог лица на развој друштвених односа код нас, икада а поготово у тренуцима када је све више насиља на улицама наших градова? Каква је праведност у таквој одлуци скривена?
У Русији се у народу каже: „помиловати злог човека значи казнити доброг човека“, па би с обзиром на широко распрострањене политичке изливе неограничене љубави према данашњој држави Русији можда свако у Србији могао да извуче неку поуку из ове њихове изреке. Кад већ, чини ми се, као да намерно заборављамо сопствене народне умотворине.
И да се вратимо почетку, не треба данашња Република Србија да понавља своје грешке са почетка вишестраначког система 1990. Нити треба да упоређује деловање наших државних органа реда са деловањем у неким још више полицијски устројеним државама. Треба јасно поштовати државне законе, али за то је неопходно прво и повратити изгубљени легитимитет представничке демократије у Србији.
Да би се то десило неопходно је барем изменити изборне законе. Парламент после много година мора да постане заиста репрезентативно тело, а не скуп партијских послушника неколико странака које успеју да допру до највећег броја бирача кроз поседовање довољно финансија, утицаја на медије и гласаче. У децембру смо предлагали власти дазапочну дијалог. Данас тражимо сазивање Округлог стола о изборним условима. Србија не сме да остане једна изборна јединица. Посланици, ако су заиста власници својих мандата, морају да почну да одговарају локалним срединама које их бирају а не врховима својих партијских структура. Председник сам политичке странке али искрено верујем да не треба да у парламенту у име моје странке седе мени драги људи него људи који ће најбоље да представљају своје градове и села. Међутим, и то је једна од оних бројних конструктивних грешака које хоћемо да променимо само ми, појединци и странке са малим утицајем на бирачко тело. Зато је неопходно одржавање Округлог стола свих.
Поред броја изборних јединица треба увести и већински изборни систем на локалном нивоу, реформисати потпуно изглед, надлежности, начин рада јединица локалне самоуправе. Никако није потребно имати стотине и хиљаде страначких послушника – одборника. Треба већински бирати градоначелнике и малобројна општинска и градска већа у новоформираним хиљадама јединица локалне самоуправе (уместо садашњих посткомунистичких 174!)
Коначно, 35 година вишестраначке републике показало је више слабости него значаја и снаге републиканског шефа државе. Традиција нашег народа, историјски разлози, вредност домаће династије потомака вожда Карађорђа… и много још таквих национално романтичарских разлога је данас од другоразредног значаја за успон ројалистичке идеје у Србији. Напросто, сваки републикански председник својим деловањем (а будимо поштени и очекивањима грађана, његових бирача) тежио је и често клизио ка успостављању своје личне владавине у маниру најбољих (али и најгорих) апсолутистичких монарха. Тиме улога надстраначког, наследног шефа државе (монарха) који је омеђен стриктним уставним протоколарним овлашћењима и који заиста кроз традицију спаја историјски прошлост и будућност нације и државе постаје све прихватљивија све ширем кругу грађана. Такође, озбиљну контролу уставног понашања шефа државе у Краљевини Србији вршили би парламентарни представници грађана који ни на који начин не би зависили од воље тог истог шефа државе. Ниједна партија не би њему била битнија од друге, а ни акте помиловања такав монарх не би доносио као израз жеље за политичким додворавањем икоме. Јер напросто ни њему то не би било битно. Као ни суд било које партије, већ само поштовање правног система који би посланици унутар Дома Народне скупштине устројавали. Унутар здања, а не испред – ни на улици, нити у парку.