(Данас) – Година је прошла откако у Београду дипломатску мисију САД не предводи амбасадор него отправник послова.
Свакако г. Александар Титоло ту дужност врши квалитетно али ипак чињеница да протиче већ 365 дана без амбасадора најјаче светске силе (са којом иначе Србија има дипломатске односе већ 143 године) упућује значајну поруку свима који желе да је чују.
Први дани јануара, додуше, показују да можда дипломатија данас и није толико значајна за сам Вашингтон, али ипак се не заваравајмо. Уз све ламенте над посрнулим међународним правом и жалопојке за судбином једног, под сумњивим околностима изабраног, председника Венецуеле, које слушамо ових дана са разних београдских медија, не може се спорити да истовремено САД предводе бројне дипломатске активности у којима сходно својој снази често активирају и примену штапа, а не само шаргарепе. А то је дипломатија великих сила од кад је света и века.
У овој години за нама без присутног амбасадора Америке били смо сведоци да су друштвене тензије у Србији нарасле до максималног затезања. Супротно увреженом размишљању бројних „балканских шпијуна“ о улози управо америчких амбасадора на сва дешавања на нашем простору, очито је да се неки друштвени потреси дешавају и без присуства страних амбасадора.
Такође, било је ту и неких не баш јавности довољно објашњених дипломатских гафова са наше стране. Прављени су тако бизнис планови за сарадњу са породицом Трамп. Покушавало се (или није?) на неки чудан начин да се присуствује неким Трамповим вечерама. Пружала се подршка неким кадровима у САД који нису баш у овој другој администрацији председника Трампа добили значајну улогу.
На све то десио се и чудан обрт у вашингтонској администрацији – већ такорећи спакован за лет за Београд дипломатски представник САД Марк Брновић одједном је изгубио подршку председника Трампа. Од марта 2025. више се ни не помиње ниједан нови предлог. А то ипак опомиње и требало би да забрине одговорне. Ако их уопште имамо.
Од јула прошле године Србија има амбасадора у Вашингтону. Драган Шутановац је задужен за репрезентовање наше земље администрацији Доналда Трампа, као и америчкој јавности.
Да ли је то довољно за веома важан однос две земље управо у тренуцима када због америчких санкција руским компанијама и НИС има озбиљне потешкоће (а самим тим и сви грађани Србије, чак и они које нико ни не помиње, мали акционари, власници оних Динкићевих бесплатних акција, као и акција тргованих на Београдској берзи)? Да ли је амбасадор Србије у САД нпр. могао да утиче на америчко јавно мњење у вези са продајом Генералштаба инвеститору Кушнеру? На српско мњење свакако није имао утицај, а није му, истини за вољу, то ни посао.
У односима са САД чули смо са највишег нивоа, од председника Србије како осуђује кршење међународног права у вези са хапшењем венецуеланског лидера Николаса Мадура. Оштрије од самих Мадурових сарадника. Свакако оштрије од свих Венецуеланаца који су данима славили пад Чавесовог наследника.
Чули смо шефа наше државе и да у случају напада САД на Гренланд Србија неће улазити у рат нити давати неке снажне изјаве. Председнику Вучићу онда треба поставити питање зашто је различит међународноправни положај Венецуеле и Гренланда. Верујем да је та изјава у ствари знак да никаквог рата САД, Данске, ЕУ или ко зна кога око Гренланда неће ни бити.
Као што није било ни озбиљне реакције Кине и Русије на хапшење Мадура. На Гренланду се већ дуго налази америчка војна база, а поред јавних изјава сигурно се воде разговори између Копенхагена и Вашингтона, дипломатске мисије раде свој посао… и резултат ће бити у неком моменту испоручен светској јавности. Можда је и због тога нејасно зашто немамо амбасадора САД у Београду. Зар Америци Србија није важан саговорник? Немамо нејасноћа у односима, нити простора за унапређење сарадње?
Има ли икога одговорног у Београду за такву ситуацију? Има ли одговора јавности од стране шефа српске дипломатије о чему се ради? Шта уопште ради Министарство спољних послова Србије? Или је и тај ресор потпуно прешао на Андрићев венац, у зграду Председништва?
У њој иначе као да постоји једна канцеларија резервисана за амбасадора једне друге, нама важне, светске силе. Током претходне године председник Србије Александар Вучић се тако у Председништву Србије срео најмање шест пута са амбасадором Руске Федерације Александром Боцан Харченком.
На све ово, Александар Титоло, отправник послова САД је, крајем децембра, изјавио да „сарадња Србије и Сједињених Америчких Држава је под вођством двојице председника, Александра Вучића и Доналда Трампа, јача него икада“.
Делује да је заиста важно звати се Александар.
Осим што су, ето, у Београду на важним местима тројица Александара нисам сигуран колико постоји још нешто што у овом тренутку обједињује интересе Русије, САД и Србије.
Можда у неком овогодишњем обраћању председника Србије добијемо и ту информацију. Шта год ко мислио о Америци она је важан партнер Србији и неко ко одлучује о животима свих нас на Балкану. Бар једнако као Русија (иако неки од нас мисле да они који имају и војнике на нашим просторима се питају бар за нијансу више од оних који су се у јуну 1999. повукли са Косова и никада се нису вратили на Балкан, осим на српску медијску сцену на којој су гласнији него и у самој Москви).
Свет све више личи на онај из 1939. Знамо сви да се у случају неких показних вежби примене штапа уместо шаргарепе прво повлаче амбасадори. Можда је и то разлог да се ми на Балкану надамо брзом именовању новог представника САД у Београду. Да ипак у години пред нама не размишљамо о понављању лоших лекција из историје.
Александар Цветковић, председник СПО