(Узвик) – Оно што у политици зовемо дијалог, заправо су преговори, поготово у кризној ситуацији у каквој већ дуго живимо. Кризна ситуација, захтева озбиљан кризни менаџмент, чини се једини у којој се владајућа партија није добро снашла. Тук на лук, рекао би наш народ.
После месеци обуставе наставе, блокада саобраћајница, физичких обрачуна, спортског риболова, а не хапшења, нико није уморан. Све, до јуче, ненормално врло брзо постаје нормално, а граница лудила се брзо помера. Време које некада само решава проблеме, постало је ветар који распламсава пожар. Оптимисти су најављивали пожар у пиксли, али из дана у дан и они се прибојавају шумског. Као гром из ведра неба, мада баш данас није ведро, уследио је позив председника упућен студентима на ТВ дијалог чији циљ није победа него мир.
Као што рекох, дијалог у овој ситуацији су преговори. То је немогуће пред камерама и искључиво се води иза затворених врата. Уживо је могућ само дуел, онај који би био најгледанији у историји Србије. Овај позив се предуго чекао, али одговор није, позив је одбијен. Не бих да било коме дирам у светиње било у ону једину или у ову другу колективну. Само разматрам шансе и претње. Студенти би били бројчано јачи, председник искуствено. Он би морао да балансира јер тући јако по деци ни стварно ни фигуративно не доноси ништа добро. Спуштање тензија, утврђивање сопствене подршке и евентуално привлачење неопредељених било би једнако победи.
Са друге стране, поруке студената ушле би и у оне, за њих, одувек закључане домове, мреже би експлодирале и могло би се рећи да већи и јефтинији маркетинг никада није био на столу. Мислим да се то не пропушта, поготово када имаш стручну помоћ професионалаца у политици, јавном наступу, а о изворима информација да не говоримо. Могли су и да бирају услове, водитеља, термин… После таквог дуела, не видим ништа што би осим избора уследило, евентуално преговори око изборног термина и услова.
„Како на дуел са човеком који нас назива усташама“, најчешћи је аргумент. Истог називате убицом, педером, издајником, шиптаром, ненадлежним, а опет му на крају упућујете захтев. Дакле, опет тук на лук и није чудно што је албански новинар као последњи српски рат назвао рат усташа и шиптара. Много је жаришта на мапи овог нашег света, хиљаде људи дневно гину и сви нормални људи којима лешеви нису статистика, моле за мир. Тај мир ће доћи, касније или пре, а њему ће претходити неки дијалог. Ако је после толико проливене крви дијалог неминован, зашто би код нас био ненормалан. Не завршавам упитником јер ово није питање, знам ја нас…
Не говорим о институцијама којима нису задовољни ни власт ни опозиција, не говорим о медијима који су прес службе, не говорим о истраживањима рејтинга који су изрази амбиција, а не стања. Говорим о изборима који морају бити излаз, а не повод за горе од садашњег стања. Због тога је дијалог насушна потреба, дуел увод у кампању, а све заједно враћање тензија у политичке оквире из оквира уличних банкина. Не говорим о томе да ли је потребно утврђивање одговорности, већ креирања друштва у коме је то обавезно.
Да ли је, не страх, већ тактика одбијања позива заправо одбијање одговора на нека кључна питања попут спољне политике, решавања косовског чвора, кризе у Републици Српској, односа према Русији? Да ли је то опасност од сужавања борбене формације? Ако је одговор да, мислим да је оправдан, али је неоправдано занемарити сва ова питања и направити од њих камен спотицања у старту неке нове, евентуалне власти. Не због тога што ће се неки нови фотељаши о њега саплитати, већ ове и нове генерације.
Осим најгорег сценарија у краткорочним прогнозама, плаши ме дугорочни у коме нема промена чак и ако их буде. Плаше ме нове генерације разочараних, анестезираних и рашчеречених на четири стуба наше спољне политике, плаше ме сузе и махања на аеродромима, плаши ме живот у бодљикавој жици нашег народа на Косову и економској, културолошкој и безбедносној жици око Србије. Ово нису теме за које је један надлежан, ово су теме за које нема ненадлежних.