Година прође…

У духу наслова књиге Жарка Лаушевића сакупљам утиске протекле године. Председник сам странке која носи велико име, велико наслеђе, па самим тим и велико бреме. Бреме одговорности, историјске улоге, (не)моћи да се уздигне са позиције на којој је сада.

Полазне лоше претпоставке за рад на обнови саме обнове изазване годинама стагнације и осипања политичког утицаја су и даље присутне, али и невероватно искомпликоване свеопштом политичком дестабилизацијом у Србији након 1. новембра прошле године и пада надстрешнице на новосадској Железничкој станици.

Смрт шеснаест наших грађана је чињеница која би, сама по себи, утицала на све нас, а започети политички протести који и дан данас трају само су додатно показали оне проблеме које сваки грађанин Србије зна, види и осећа већ дуго. Траје то много дуже од ових десет месеци. И онда, у ситуацији у којој се од почетка инсистира на нестраначком облику протеста, као и уз наглашавање да постоји реакција државних органа и институција (а не владајућих странака), како да започнете рад на реорганизацији странке, на позиционирању, на поновном медијском успону и поправљању слике о вама? Веома тешко, поготово уколико свесно и рационално одаберете да се и у оваквим околностима држите сопственог програма и сопствених вредности које се пречесто сукобљавају са вољом огромне већине становника наше земље. Колико год СПО био током историје најјача опозициона странка (а самим тим и најпопуларнија) чињеница је да ни у најславнијим нашим данима већина Србије није била за нас. Нису нас разумели, нису нас подржавали и нису гласали за нас и наша решења. Гласали су грађани Србије често за заблуде које су нас све заједно коштале много. Али су биле лепше упаковане, боље рекламиране, више подржаване од система. Наши лекови били су горки, наше терапије деловале су болно. Верујем да смо сви заједно данас у овој неиздрживој ситуацији управо и из тог разлога. Погрешни избори увек стигну на наплату.

У децембру прошле године сам позвао да власт стане на страну побуњених грађана – студената и да се подрже њихови захтеви за независним и праведним радом институција наше државе. Није стигао одговор. Али, од тада до данас видимо да је за побуњене грађане постало скоро потпуно небитно како уопште раде те институције. У први план све више избијају анархични модели укидања институција, а најчешће једина реакција државе била је кроз деловање једне институције – полиције.

Позвали смо почетком године и на успостављање дијалога између политичких субјеката у земљи. Осећао сам да је крајње време да се и странке власти и странке опозиције тргну и успоставе механизме разговора и постизања друштвеног консензуса прихватљивог за највећи број грађана. Када обједините бираче власти и свих странака опозиције добијате у збиру сигурно бар двотрећинско бирачко тело. Преостали део грађана спада у ред или апатичних или анархичних које исто треба разумети, чути и покушати укључити у изборне токове. Али, свакако бисмо на тај начин омогућили квалитетну репрезентативност и прихватљивост таквим дијалогом усвојених решења. Ни из опозиције ни из власти нико на ову идеју није реаговао. Свима су ровови били дражи. А од ушанчености и рововске политичке борбе стигли смо до стварних фронтова на улицама наших градова. Све чешће се сасвим ноншалантно и јавно помиње и отворени грађански оружани сукоб. Којих грађана? Ко ће се тући и убијати? За шта или за кога? Шта би Србији такав сукоб донео? Какво решење?

Давно сам у једном интервјуу рекао да ако Србија нестане није ни битно шта ће бити са СПО. И даље исто мислим. Не сме ниједна странка да буде важнија од свих наших грађана и наше државе. Не сме ниједан појединац или група да мисле да су њихови ставови и мишљења израз воље читаве државе. Са таквом праксом и таквим начином размишљања мора да се престане ако желимо нормалну државу 21. века. Не треба нама Месија, треба нам систем. Систем који штити свакога од нас. Не већину, не мањину, него свакога појединачно па самим тим све. Утопистички звучи, али је то потребно свима.

СПО је, ето, протеклу годину покушао да буде глас разложне, државотворне мисли. Покушали смо да свима укажемо на наше националне и политичке грешке. Показујемо како и унутар странака може бити слободе различитог мишљења, различитих ставова, али јасног принципа да су вредности слободе, националног достојанства, људских права и изградње правне државе – неприкосновене. Само из њих може да извире јасан политички програм за који се вреди борити. Недавно смо предложили организовање Округлог стола о изборним условима, ни на то реакције политичких чинилаца нема.

Прижељкивао сам борбу идеја а пречесто био сведок борбе личности и покушаја деградације човека. Протекла је једна година а као да је прошао само један дан. Истовремено, као да је у претходних 365 дана пролетело неколико година. Парадокс времена у Србији траје већ деценијама. Као да смо истовремено и у 1944. и у 1991. и у 2001. и у 2031. години.

Зато нам се чини да читајући програм СПО можемо поново да понудимо свима брзо и ефикасно решење пат позиције политичког система Србије. Републикански модел владавине зацртан 1945. а модификован 1990. није нам донео функционалну, праведну, модерну државу. Сваки председник Републике је мање-више тежио да буде књаз, краљ или цар. При томе стално призивајући само своје бирачко тело као извор своје власти и свог суверенитета. Искривили смо републику тако да нас подсећа на монархију па сад немамо ни оно што смо током историје имали, нити оно чему су ствараоци република широм света тежили. Ауторитарност и јавна ствар једноставно не иду руку под руку. Прекинимо са својим експериментима који нас коштају пре свега наше главе. Реформа локалне самоуправе, наслеђене из једнопартијске државе а модификоване тако да не функционише већ да отежава живот локалне заједнице, је нужност. Децентрализујмо Србију. Изменимо изборни закон за органе тако реформисане самоуправе. Већински бирајмо градоначелнике и мала, а функционална општинска већа. На државном нивоу уведимо више изборних јединица и претворимо парламент у репрезентативно тело грађана а не само политичких странака одн. политичких лидера. Уведимо регионалне парламенте који ће се бавити регионалним темама. Уведимо дводомну скупштину Србије где ће се чути гласови представника грађана и гласови представника региона.

Рестаурирајмо монархију! Неопходна нам је бар једна државна институција која не зависи од избора, од мандата, од односа тренутне већине и тренутне мањине, од рејтинга у овим или оним медијима, од воље ове или оне службе, ове или оне светске силе. Институција која спаја прошлост са будућношћу. Владар који је заинтересован да држава буде стабилна или да напредује како би свом наследнику у аманет оставио добру полазну основу. А не да мото сваког нашег владара буде „После мене, потоп“. Такав мото је допринео паду монархије у Француској и стварању Републике. Нека то, овога пута, покрене талас новог живота Краљевине Србије као уставне, парламентарне, савремене, европске монархије. СПО се за то бори од свог првог дана постојања.

Дакле, прошла је прва година мог мандата на месту председника Српског покрета обнове. Ускоро нам следе крупне политичке одлуке. Међутим, у моменту друштвених турбуленција у каквом живимо свака страначка борба често делује ефемерно. Осим ако није у функцији проналажења решења за проблеме грађана. Зато сам ово и написао. Решења постоје. Прекинимо сви са производњом мржње, уздржимо се од тешких речи, нека сваки батинаш и насилник, небитно кога подржава, одговара због учествовања у насиљу а нека свако ко на било који начин жели да поправи Србију добије прилику да то слободно и јавно говори и да га због тога нико не вређа и не напада. Само тако доћи ћемо до друштвеног сагласја у каквој земљи желимо да живимо. А тада, надам се да ће бити довољно мудрости да се коначно направе правилни избори.