Што је путем далеко небом је близу, објашњавам детету зашто се концерт који се одржава на два километра чује као да се одржава на нашем балкону. Луче из Касидола ређа своје старе хитове и сећа на младост, прве љубави па и клиначка пијанства, али му то последње не говорим због узалудне наде да ће их прескочити.
Путем далеко, ваздухом знатно ближе у комшилуку се одржава концерт, много посећенији, на коме пола милиона људи не евоцира успомене на љубав, али на пијанство свакако да. „Нису ни сва пијанства иста, неко пије од среће, неко од туге, а неко од јутра“ знао је мој ујак да се нашали. Пијанство у комшилуку није за шалу јер га не изазивају сјајна вина која имају, већ мржња дуго и пажљиво гајена и сета за крвавим пиром, злочинима и геноцидом који је постојао и када као термин још није био смишљен.
Тамошње негирање кроз поезију пресецам листајући канале и наилазим на негирање Сребренице кроз прозу оних који нису ништа гори или бољи од комшија, али ме више нервирају јер су, стицајем несрећних околности моји сународници па је трансфер срамоте присутан. Кажу бране српски род од пресуде која исти род ослобађа кривице која колективно не постоји и која је искључиво лична, а починиоци познати. Решим да медијске институте за лоботомију заменим другим медијима и изаберем мрежу на којој има много више оних чије мишљење и начин на који га износе ценим. Ако мислите да тамо нисам нашао склониште од шовинизма, варате се. Оно што причу не чини срећном је што над тим склоништем стоји велика табла на којој пише аутошовинизам. На помен страшног злочина над српским цивилима у Братунцу, чопор јуриша, лаје и уједа оправдавајући то одбраном Босне од Србо-ћетника оличених у лику деце и стараца. На осуду усташког пира, још се жешће напада јер шта нас брига шта комшије певају, а певају о јунацима који починише геноцид над Србима, певају о протеривању и оно мало што већ нису, певају о неиспуњеним амбицијама да стигну до Земуна. Одем са мреже опет на традиционалне медије, а тамо традиционална српска дисциплина звана неслога. Баш у Земуну постављене барикаде, али не да зауставе непријатељске јединице већ, е сад ни сам не знам кога, можда све. О њима са малих екрана неке птице злослутнице гракћу и гле чуда називају их усташама, а на радост оних са комшијског концерта. Сада већ видно љут на жену што нисмо на концерту Драгане Мирковић гасим све, сем цигарете и слушам ветар који шапуће њене хитове о шљивицима, ливадама и позивима срцу да заборави несрећне љубави. Певали смо некада све њих заједно, убице и убијени често и за истим столом. Све што желим, због чега се ваљам у политичком блату и правим труле компромисе је ново доба у коме ће нове, паметније генерације певати заједно неоптерећене мржњом и болесним амбицијама. Верујем у младост спремну да осуди сваки злочин, а најгласније онај чињен у њихово име. Верујем у те грађане света неоптерећене граничним и историјским камењем. Верујем да ће под тим камењем остати гује које палацају отровним језицима и призивају зло. Оно што не верујем да ће се под то камење саме завући, прија им ова клима. Тамо их морамо отерати, свако своје.