Српски покрет обнове се кроз своје вишедеценијско постојање често налазио у турбулентним ситуацијама.
Због програма који пропагира, такође је много пута био на ветрометини, како као странка, тако и неретко појединачни припадници или представници исте. Наш пут јесте јасан од првог дана оснивања. Програм за који се ми залажемо недвосмислено позива на залагање за националну обнову, очување српског идентитета, као и очување културе и историје.
Ипак, сада смо још једном у ситуацији која нам налаже да морамо да се пресаберемо и утврдимо свој положај. Без обзира на то што нас сви који прате политичке околности виде као коалиционог партнера владајуће странке још од 2014. године, а били смо лојални партнер, ми тај „споразум“ немамо. Свим снагама морамо у што скоријем року изградити своју позицију, уз шта стоје наши чланови с мишљењем да су народ и држава, односно њихови интереси на првом месту.
Свакако да највећи део странке заступа да је стратешки приоритет и улазак Србије у Европску унију и чланство у НАТО. Само сада је велико питање шта је и ко је Србија данас, и где као таква може да стигне.
Србија је данас неко ко вапи за променом, обновом, услед дугогодишњег моралног и духовног посрнућа. Штета је учињена а маске су пале. Овог момента највећи проблем је институционална криза, односно неадекватан рад институција. То је оно против чега се у протекла три месеца дигла, не само омладина која је била храбри покретач гласа разума, него је тај глас допро и до других друштвених сфера. Уз сву подршку промени оваквог стања, сматрам да је ово борба „неких нових клинаца“ испред којих, сви који смо ових година били ушушкани у неку илузију бољег живота, јер су ето прошли ратови, немаштина и многе пошасти, не треба да стојимо, дакле, испред њих него само иза и уз, свом снагом, и добро да промислимо како да сви заједно ово превазиђемо.
Што се каже: далеко је сунце, а изгледа још даље правна држава.