Мирко Шкрбић, члан Председништва СПО
(Facebook) – Студенти оправдано не верују странкама и политичарима, ово су протести који се у тим генерацијама рађају и расту од детињства свесно или подсвесно. То су генерације чији су родитељи такође водили борбе, сањали слободу и будили се у кошмару пирових победа. Многи су осетили тежину живота када родитељ остане без посла, када предност имају неки са везом, када су лопови постали бизнисмени, када је постављен знак једнакости између накрао се и снашао се, када је кривично дело названо пречицом…
Ипак, некоме морају веровати, и професори, чију су подршку добили у старту, ту имају највеће шансе и обавезу, како због поверења тако и због знања, угледа и части која не сме дозволити скривање иза деце. Дијалог мора да постоји, неко мора да оцењује испуњеност захтева. У супротном протести ће утихнути или ескалирати у нешто што не желим ни да изговорим.
Политичка криза прераста у све друге облике и спушта се у дубину друштва. Родитељи се свађају у viber групама, наставници у зборницама, поделе су ушле и у породице као темељ друштва. На мрежама се прекинута кумства и пријатељства оглашавају као крунски доказ оданости идеји. 2025. у свету подсећа на 1939. а ми као да смо у 1945. Имамо завађене, имамо револуционаре, имамо удбаше и потребу за преким судовима, а Богу поручујемо да се не меша. Како време пролази проблем ће бити све дубљи, а последице теже. Није дијалог издаја, дијалог је лек. У рату народи годинама пуцају једни на друге, а опет се сваки завршава за столом. Без институција нема државе, али ни без државе нема институција. Можда је време да се у пакету решења коначно одредимо какву државу и друштво желимо и по каквом узору. Имамо ли храбрости да још једном изговоримо историјско не и стигнемо тамо где смо кренули одавно, тамо где су криминалци у затвору, радници на послу, а ђаци у школама. Да смо пешака ишли до сада би стигли, а можда ћемо ускоро само пешака и моћи.
Пре тога или упоредо обавеза свих је да јасно осуде свако насиље и учине све за спречавање истог, нека пашчад морају бити свезана, не треба ватру гасити бензином, а нешто прогутати и прећутати није слабост.
Енергија ове деце, њихова одлучност и жртва обавезују све политичке чиниоце на одговорност. Не знам шта ће се из свега изродити, али последње што желим је да то буде разочарање генерација које су будућност. Изгубе ли они веру и будућност ће бити изгубљена. Памет у главу.