Поводом текста Савеза антифашиста Србије "Покушај ревизије наше историје"

- Савез антифашиста Србије, са потписима своја 102 члана, у листу Данас од 31. марта ове године, прогласио ме је равногорцем, иако сам рођен 1966. године, а Декларацију, коју сам као народни посланик упутио Скупштини Србији на усвајање, оквалификовао је као Равногорску декларацију. Чини ми се да потписници протестног писма текст Декларације, коју најенергичније осуђују, нису ни прочитали, јер да јесу, сазнали би да је реч о тексту чији извор није ни Равна гора, ни Дража Михаиловић, већ Парламентарна скупштина Савета Европе, која је свим бившим комунистичким земљама препоручила усвајање Декларације о осуди комунистичких злочина над цивилима, почињеним после Другог светског рата.

Међу потписницима, који се противе таквој осуди и у Србији, лако је препознати и нека звучна имена, која предњаче у јавним залагањима за европеизацију Србије и њено придруживање Европској унији. Додуше, међу потписницима је лако препознати и нека, такође звучна, имена која се острашћено опиру успостављању европског система вредности у Србији и који су били пропагандни добошари стравичне политике Слободана Милошевића у последњој деценији двадесетог века. Трагедија данашње Србије огледа се и у тој чињеници да су се неки угледни европејци и неки угледни антиевропејци загрлили испод текста одбране једног идеолошког злочина. Они кажу да текст Декларације који сам упутио Народној скупштини представља фалсификовање историје, јер сам, наводно, "припаднике оружаних формација Драже Михаиловића, Недића, Љотића и других сарадника окупатора који су, повлачећи се заједно са окупатором, масовно изгинули у завршним борбама за ослобођење земље 1944. и 1945. године", приказао као невино страдале цивиле.
Када би убијени могли да се потпишу испод текста Декларације коју сам упутио Скупштини Србије, списак потписника износио би неколико десетина хиљада људи, који су сви убијени у Србији, тајно, у својим кућама или недалеко од кућа, па затрпани у преко 200 тајних гробница. Само за две године Државна комисија, коју је водио др Срђан Цветковић, и то само у Србији јужно од Београда, пронашла је тајне гробнице у које је бачено око тридесет хиљада цивила, међу којима је било неколико хиљада домаћица и сељака, чак и малолетне деце. Процењује се да је у Београду ликвидирано више од десет хиљада људи. Њих није убио никакав "Покрет отпора", него је то био злочин новог комунистичког режима, извршен после рата над голоруким народом у Србији. То нису били "појединачни случајеви", него масовни идеолошки злочин јединствен у Европи. Таквог помора над цивилима није било ни у једној држави Европе. Комунистички злочини осуђени су у Пољској, Чешкој, Словачкој и Бугарској. И руска Дума осудила је стаљинистичке злочине. Скупштини Србије упутио сам Декларацију са циљем да и ми, највеће жртве комунистичких злочина, осудимо злочин и поклонимо се невиним жртвама.
Међу потписницима који бране комунистички злочин има и оних који су, што им служи на част, осуђивали и осуђују тајне гробнице око Сребренице и Вуковара, или тајне гробнице на полигонима Милошевићеве полиције у Београду. Несхватљиво је да ти људи, идеолошки острашћени и заслепљени, не схватају најдиректнију везу између идеологије која је сејала тајне гробнице по Србији од 1944. до 1946. године и идеологије која је сејала тајне гробнице у последњој деценији прошлог века, када је убијана Југославија.
Комунистичка диктатура и терор после Другог светског рата створили су Франкенштајна - злочиначки апарат тајних служби, који је за злочине над цивилима одликован и награђиван, а никада кажњен. Некажњени и награђени злочин поновили су неколико деценија касније. Комунистичке, а не четничке службе безбедности, комунистички, а не четнички генерали, комунистички, а не четнички, идеолози и режими скривили су смрт Југославије на крају двадесетог века и ужасна злодела која су почињена. Није мртви Дража Михаиловић тај који, већ седам деценија, не дозвољава да се отвори "Књига смрти", да се отворе тајни досијеи комунистичких служби безбедности. Све ово знају потписници писма, али је трагедија и њихова и наша, што "неће да знају оно што знају".
Иако се у тексту Декларације нисам бавио ни генералом Михаиловићем, ни Равногорским покретом, жалосно је да потписници протестног писма тај покрет и његовог команданта проглашавају за Хитлеровог сарадника. Титов генерал Фрањо Туђман часнији је сведок од потписаних "антифашиста Београда". Управо ових дана у Хрватској је поновљен његов интервју који је дао 1997. године, у којем каже да су "савезници тај покрет признавали као антифашистички" да би, да није било Тита и партизана, Михаиловић победио, а Југославија би била обновљена као Краљевина и западна савезница. Угледни историчари верују да се та обновљена Краљевина не би распала, да би у њој данас живело око 30 милиона људи и да би одавно била чланица НАТО и Европске уније. Нажалост, те државе више нема, а убили су је управо они чије злочине бране потписници писма објављеног у Данасу.

Александар Чотрић, народни посланик