Генерал Михаиловић би данас, сигурно, жигосао савез комунистичких носталгичара и православних зилота, којима је врховни идеал сукобљавање и Русије и Србије са ЕУ и Америком, и не би дозволио да се његовим именом и ратним заставама ките "црвени четници".

Ратног команданта Југословенске војске у Отаџбини генерала Драгољуба Дражу Михаиловића први пут је убио комунистички режим после монтираног судског процеса 17. јула 1946. године.

Деценијама после његове тајновите ликвидације, пропагандно су га убијали и мртвог, проглашавајући прозападног вођу антихитлеровске и антиусташке гериле за Хитлеровог савезника и за српског Анту Павелића. Данас га убијају они који га, тобоже, бране и величају, и наступају у његово име.

Михаиловић је, пре седамдесет година, стрељан, пре свега, због свог прозападног и у највећој мери проамеричког опредељења. А сада га за свој симбол и заставу узимају они који су изричито антизападно и антиамерички настројени.

Ови плагијатори историје и псеудопатриоти увлаче Равногорски покрет и генерала у своје политичке циљеве и представљају га као личност која се сврставала уз идеологију тоталитаризма која је дошла с Истока, а борила се против западних демократских вредности. Наставе ли овако, не би нас изненадило да ускоро објаве да су генерала Михаиловића - убили четници, јер је он био комуниста!

Михаиловић и његова војска били су за обнову Краљевине Југославије, као уставне и парламентарне монархије. Подршку за тај циљ имали су од свих релевантних предратних политичких странака, осим Комунистичке партије и Хрватске сељачке странке. Ратни циљ Равногорског покрета био је сврставање обновљене државе уз западне савезнике. Није без основа Михаиловић одликован високим орденима америчког председника Харија Трумана и француског вође Покрета отпора генерала Шарла де Гола.

Да је генерал Михаиловић данас жив, нема никакве сумње да би он био за Европску унију и за стратешко партнерство са Сједињеним Америчким Државама. Исто тако сигурно је да не би био за Евроазијску унију.

Подсетићу да је Краљевина Југославија, чији је Драгољуб Михаиловић био високи официр, тек 1940. године успоставила дипломатске односе са СССР-ом, јер тадашње владе у Београду нису желеле односе са бољшевичком деспотијом која је убила царску породицу Романов, хапсила, мучила и ликвидирала милионе невиних људи, уништавала читаве слојеве становништва, пресељавала народе, стварала концентрационе логоре...

Није, наравно, данашња Русија држава стаљинских гулага. Комунизам је формално мртав, као што је и у Србији, али је живо и такорећи нетакнуто најцрње наслеђе диктатуре: тајне службе и пропагандно и физичко сатирање европских и западних демократских вредности. Генерал Михаиловић би данас, сигурно, жигосао савез комунистичких носталгичара и православних зилота, којима је врховни идеал сукобљавање и Русије и Србије са ЕУ и Америком, и не би дозволио да се његовим именом и ратним заставама ките "црвени четници", руски четници, који на ратишту у Донбасу кличу Стаљину и Лењину.