У наредних шест година, Хрватска ће из буџета ЕУ добити 22 милијарде евра, а трећина те суме је бесповратна! Да је у ЕУ, Србија би добила још више. Можемо ли да замислимо шта би то значило и народу и држави?

Због Косова, Србија је далеко од ЕУ и све је удаљенија. И остале препреке, на које указују из Брисела, од владавине права и стања у медијима па до умножавања неофашистичких група и „малигног утицаја Русије“, извиру из „одбране Косова“.

Непризнавањем косовске стварности, међународних одлука и пресуда о статусу Косова, Србија је, већ две деценије, као онај Есхилов Прометеј, прикована за стену илузија и самообмана.

Скрива се или кривотвори истина о изгубљеном Милошевићевом косовском рату против НАТО алијансе, о свему што је рату претходило, о капитулацији потписаној у Куманову, о злочинима над косовским Албанцима због којих је Резолуција 1244 Савета безбедности УН, којом је држави Србији одузето Косово, усвојена по Седмом поглављу Повеље УН и легализовано НАТО бомбардовање. Као по договору, већ двадесет година, и власт, и опозиција, и Црква, и САНУ, сав ратни и пропагандни апарат Милошевићеве Србије, скоро сви медији, проповедају такозвану „пост истину“. Ништа се није десило онако како се десило. Све је обрнуто. Само су албански терористи починили страшне злочине над Србима, НАТО агресија је ничим изазвана, није било кумановске капитулације, а Резолуцијом 1244 гарантован је суверенитет Србије над Косовом, како и пише у преамбули Устава, а потврђује Русија.

Заведена том хорском „пропагандом“, већина људи у Србији верује да само статус Косова, као покрајине у саставу Србије, може бити тема сваког дијалога, па и овог најновијег, између Срба и Албанаца, јер Србија не преговара са државом Косовом, него са својом привремено одметнутом покрајином!

Људи не знају да су, сагласно Резолуцији 1244, преговори о коначном статусу Косова вођени и завршени у Бечу, још пре 14 година. И да је статус Косова одређен Ахтисаријевим документом.

Никада тај документ није представљен у парламенту Србије, на седници Владе или САНУ, нити је о њему покренута расправа у студију неке телевизије са националном фреквенцијом, на страницама било ког штампаног медија. Анатемисани су и предати забораву и Ахтисари, и бечки преговори, и све што је претходило преговорима.

Мало ко у Србији данас зна да је Марти Ахтисари бечке преговоре водио као представник генералног секретара УН, уз обавезу да се придржава кључних смерница међународне Контакт групе: Нема повратка на стање пре 10. јуна 1999, нема поделе Косова, нема уједињења Косова са Албанијом! Колико људи у Србији зна да је, као чланица Контакт групе, и Русија гласала за те смернице? И да је, у самој завршници бечког самита, затражила трговину: Независност Косова за исти такав статус „руских Косова“ – Осетије, Придњестровља, Абхазије... Трговина је одбијена, а Русија је запретила ветом ако Ахтисаријев документ буде упућен Савету безбедности УН на усвајање.

Албанци су прихватили Ахтисарија под снажним притиском САД и ЕУ, а нарочито Вашингтона. Одрекли су се много чега и пристали на много шта. Одрекли су се своје националне заставе, грба и химне, програма о уједињењу Косова са Албанијом. Прихватили су да на целој територији Косова српски језик и ћирилица буду равноправни са албанским језиком и писмом. Да се формирају нове општине са српском и неалбанском већином. Да се успостави и Асоцијација (заједница) српских општина. Да се Србима на Косову гарантује и држављанство Србије. Да све православне цркве и манастири, као и њихови земљишни поседи и целокупна имовина, буду „својина Српске православне цркве, са седиштем у Београду“. Да цркве и манастире обезбеђује специјална и мешовита српско-албанска полицијска јединица, чији командант мора бити Србин. Да се око 40 цркава и манастира формирају „заштићене зоне“, у које се Албанци не смеју насељавати, нити у њих залазити. Да се Србима гарантује, најмање, десет посланичких мандата у парламенту Косова и два министарска ресора у влади...

Још доста тога загарантовано је Србима и, убрзо, потврђено и Уставом и законима Косова. Ахтисаријевим документом Косово је стекло право на чланство у међународним организацијама, али без обавезе Србије да призна државу Косово.

Ахтисари је у Београду разапет на крст. Уз исти речник истих „патриота“, који је коришћен и када је каменован „План З-4“ за тадашњу Српску Крајину у Хрватској. Тај „патриотизам“ узроковао је нестанак Крајине и егзодус Срба из Хрватске. Нико није одговарао за ту националну трагедију. Виновници слома и пораза „одбрану“ мртве Крајине наставили су црквеним парастосима и молебанима за убијене и прогнане Србе. Некажњени и осиљени, по крајишком сценарију они „бране“ и Косово.

И Међународни суд правде потврдио је независност Косова. Шта се, запитајмо се, може десити, а већ се тако нешто и најављује, ако косовски Албанци поцепају Ахтисаријев документ и прогласе федерацију са Албанијом? У државној заједници са Албанијом, која је у НАТО алијанси, Косово би, аутоматски, ушло у све међународне организације. Шта, у том случају, може да учини Србија? Само једно од ово двоје: да уђе у нови рат за Косово или да, уз парастосе и протестне митинге, пориче и ту нову стварност. Тешко је замислити да би се војске Русије и Кине укључиле у бој за Косово. А и када би се то десило, Србија би постала балканска Сирија.