Регент Александар Карађорђевић, врховни командант победничке Српске војске, ујахао је у разрушени и ослобођени Београд 9. новембра 1918. Само двадесет и два дана касније, у кући предратног трговца Алексе Крсмановића, проглашено је уједињено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, које ће Александар преименовати у – Краљевина Југославија.

Та нова и велика Александрова држава убрзано ће се изборити за своје међународно признање, сјединиће неколико наслеђених и различитих правних система (Србије, Црне Горе, Аустроугарске, Турске), добиће заједничку војску, заставу, грб, химну, а одржаће и вишестраначке изборе за Уставотворну скупштину и добити један од најдемократскијих устава у тадашњој послератној Европи.

Нацистичка Немачка безусловно је капитулирала 9. маја 1945. Већ у јесен те године, у Нирнбергу почиње суђење ратној и пропагандној врхушки Хитлеровог рајха и завршава се за десетак месеци. Победници, одмах, покрећу „рат“ за обнову разрушене Европе и гашење мржњи које је рат изазвао. У јулу 1947, док се још рашчишћавају рушевине и трага за несталим, шеснаест европских држава прихвата чувени Маршалов план о издашним доларским донацијама САД. Дарежљиви „Ујка Сем“ посебно је дарежљив према пораженој Немачкој. Америка је била вољна да, на исти начин, помогне и Совјетски Савез и комунистичке државе под његовом командом, међу којима је била и Југославија, али Стаљин помоћ одбија. Само три године после страшног рата, у Хагу, већ 1948, одржава се конгрес европских федералиста, који траже уједињену Европу и оснивање европског суда за људска права. Наредне године, у Стразбуру се оснива Савет Европе. Формира се и НАТО, војни савез за одбрану Европе од могуће комунистичке инвазије са истока. А 1951. постављају се темељи ономе што је данас Европска унија...

Због чега ово подсећање? Због замрзнутог времена у којему смо од убиства Југославије. Још нису одређене ни границе између државица насталих на њеним развалинама. На путу од Прибоја до Рудог, неколико је граничних прелаза из Србије у БиХ, па из БиХ у Србију. Мења Дунав ток, скрене на територију Хрватске, припоји Србији неке хектаре, онда заоре преко српске обале и прошири Хрватску. Где је граница, шта је чије? Комисије, поткомисије, радне групе, свађалачка саопштења, године пролазе, а Дунав прави нове меандре. Јован Цвијић је са екипом врсних картографа, за само неколико седмица, омеђио ону велику краљевину. Цвијићеве границе са Албанијом у преамбули су устава садашње Србије, али у стварности су код Мердара, а не на Проклетијама. Ни назрети се не може докле ће административни прелази према Косову бити језичка скривалица границе, и докле ће се Косово звати Приштина.

Још трају преговори око поделе имовине некад заједничке државе, и овде и у свету.

У медијима, у парламенту, у дебатовању оних који се Србији намећу као њена национална елита, држава је у живом блату деведесетих. У нирнбершкој судници је речено: желимо да се немачки народ упозна са ужасним злоделима почињеним у његово име, да их осуди, да их се застиди и не дозволи да се више икада понове. У Србији, у Босни, у Хрватској, на Косову, хашке пресуде командантима и починитељима злочина доживљавају се као пресуде нацијама у којима су осуђени рођени. Ужаси Аушвица и Треблинке произвели су моралну, духовну и менталну револуцију у немачком народу. А овде? Сребренице, тако си ми мила, дабогда се опет поновила!

Србију, залеђену у деведесетим, потапа цунами ревизије и злочина и виновника за трагедију која нас је задесила. И џелати и кривци су само они други. Око глава српских Бормана, Химлера и Гебелса цртају се светачки ореоли.

На тој странпутици нема ни истине, ни стварности, ни путоказа за морално оздрављење и сустизање одбегле будућности. На тој странпутици су само илузије, обмане, митови средњег века, литије, презир према Европи, Америци и Западу, према свету у који се исељава Србија која неће да јој живот протекне у мржњама, сукобима и безнађу.

Мини Шенген. Надоносна замисао о ширем Шенгену, о Еурорегији на Балкану, чији би стожер била Србија. Вашингтонски споразум о инвестиционом продору Америке у Србију. Подсећа на Маршалов план о препороду послератне Европе. Нажалост, овде ће то, изгледа, бити као зидање Скадра на Бојани. Моћни и све осиљенији пропагандисти замрзнутих конфликата и времена руше преко ноћи и замисли саме о сарадњи, о прихватању стварности, о помирењу и окретању ка људској будућности.

Изборни програм Џоа Бајдена био је кратак, а импресиван: Повратимо душу Америци. Да та велика нација, која је саткана од народа читавог света, поново буде глобални светионик слободе и демократије. Да Америка и Европска унија буду заједно, а НАТО громобран тог савезништва. И победио је. Импресивно.

Русија недостаје цивилизацијском савезу за који се Бајден залаже. Можемо ли замислити размере узлета Русије када би та земља могла да свету покаже своју душу и њену снагу?

Србија је мала за велике светске послове. Замрзнута у оковима прошлости, Србија не може ни оно што може: да буде регионални пијемонт евроатлантске будућности.