Сто година од формирања прве Југославије, Србија се бори да сачува макар део Косова, оног дела своје државе који је пре више од века вратила у своје границе на путу чији је главни циљ било формирање заједничке државе Јужних Словена. Ту прву Југославију формирао је краљ Александар И Карађорђевић – Ујединитељ. Баш он је главни јунак новог романа Вука Драшковића о коме у књизи „Александар од Југославије” аутор прича помоћу бележака извесног Луке Јовановића Месечине.

* Ко је Лука Јовановић Месечина, где сте сакупљали грађу за роман?

- Писац није историчар. Он историји и чињеницама даје душу, оживљава их. Лука Јовановић Месечина је новинар и песник, уређивао је на Крфу ратне новине, подржавао је Александра и спорио се са њим, водио је Дневник који је, бежећи испред партизана, закопао испод ораха. Ослободиоци су Луку убили, а његов Дневник, недавно пронађен, био ми је од огромне помоћи при писању романа .

* Да ли је у том смислу у роману више фикција или чињеница.

- Настојао сам да будем поштен максимално. Да, ослањајући се на документа, на сведочења, која нису нова, него су била затрпана од ’45. године, као и дневник Луке Месечине, испричам причу о том времену и човеку који је створио Југославију и који је животом платио посвећеност тој држави. Много је тога што сам прочитао у страној штампи, у књигама, у домаћој предратној штампи, стенографским скупштинским белешкама... То је све заборављено. Упуштајући се у писање овога романа, знао сам да је то велики изазов, али и још већи ризик. Изазов је у томе што пишем о човеку који је, по мени, непоновљиива и вероватно највећа личност у историји Срба. Имао је само 24 године када је повео војску на Отоманску империју. Само је Александар Македонски у тим годинама командовао победничком грчком армадом. Победио је у оба Балканска рата, био је врховни командант и вршилац краљевске власти у страшном Великом рату. Био је први творац савеза међу Балканским државама, па творац Мале антанте. Био је прва жртва фашизма у Европи. И био је творац уједињене државе Јужних Словена, изузимајући Бугаре, која се простирала од Солуна до Алпа. Он је у стварност претворио снове о том уједињењу, снове о Југославији који су живели 100 година пре 1918. године међу најбољим Србима, Хрватима, Словенцима, Муслиманима.

* Који су били ризици?

- Александар је најоклеветанија личност у српској историји. Оклеветан је највише од Срба. Њему се суди. И данас му се суди, мртвом, по оптужници коју против њега подижу они који су у последњој деценији 20. века убили државу коју је он створио на почетку тога века. Оптужују га ти Срби за злочин стварања Југославије, тврдећи да је он крив што 1918. није створио велику Србију, а могао је. Бацају под ноге чињеницу да је он 1918. створио највећу могућу Србију и да су се под истим државним кровом први пут од досељења на Балкан нашли сви Срби, а са њима и Хрвати и Словенци и сви остали у тој држави.

* Мислите на Муслимане, на Црногорце, на Македонце..

- Да, да. Они, оптужујући Александра, на 1918. гледају кроз дурбин овога времена, потпуно занемарујући чињеницу да је те 1918. жеља за уједињењем у исту државу доминантна и међу Словенцима и међу Хрватима, и међу босанским Муслиманима, и у Црној Гори, и да је, заправо, највише противника том уједињењу било баш у Србији. Противници су били Аписови Црнорукци, многи у српској цркви, јер су сматрали да је јерес уједињавати се са римокатолицима, многи радикали. Противници су били и заговорници етничког чишћења по Босни. Ту се пре свега истицао Александров брат, принц Ђорђе, који је наступао са идејом да је Југославија гробница, да треба узети Босну и Муслимане ставити пред избор – или у Турску или у веру православну. Но, највећи протвници су били комунисти, чији је програм био да се руши Југославија као версајска творевина. Бољшевичка Русија је тада ослонац пораженим народима у Великом рату. Бугари се потпирују на реванш, Мађари, Аустријанци, Немци... И веома је интересантно да велики број оних који су били припадници Црне руке Аписове, на челу са Мустафом Голубићем, постају комунистички терористи и највећи агитатори против Југославије.

* Шта вам је од свих докумената које сте читали био најзначајнији подстрек за причу о Александру?

- Он је био у грчу, у дилемама великим, шта да ради 1918. године. Пешице је од Кајмакчалана и Доброг Поља, уз борбу, дошао до Београда. Очајан, видео је уништену Србију, опљачкану, разорену, закоровљене њиве, пусте воћњаке, а знао је да је он велики победник и највећи губитник Великог рата, јер је Србија била биолошки на издисају. Изгубила је трећину становништва, сваког другог пушци дораслог мушкарца. Са калмегданске тврђаве гледао је пут Војводине, а бацао поглед и према Дрини и тим просторима пораженог ратног непријатеља. На том простору живело је у том тренутку више Срба него што их је живело у његовој малој краљевини. На том простору ратних ожиљака није било ни приближно таквих какви су се видели по Србији. Добијао је такорећи свакоминутне извештаје, вапаје, и Срба и Муслимана и Хрвата, нарочито из Далмације, и Словенаца, да се ти непријатељски простори уједине са Краљевином Србијом. Био је пред хамлетовском дилемом, како да уђе у брак победничка Србија са побеђеним ратним непријатељем, јер то савезници нису дозвољавали.

* Као и велики део Србије који то није желео.

- Одлука о уједињењу донета је 1915. године у Нишу, на оној драматичној седници Скупштине. И ту долазимо до нове тачке лажне оптужнице против Александра, да су њему још 1915. савезници понудили велику Србију, а да је он то одбио и определио се за Југославију. Лаж. Ништа Србији те године није обећано тајним Лондонским уговором. Тај тајни уговор потписале су Француске, Британија и царска Русија са Италијом, коју су наградили не само Истром и Далмацијом, да уђе у рат на страни Антанате. Ни дан данас не зна се поуздано шта је све тада Италији обећано. У сваком случају, све што је обећано, обећано је иза леђа Србији и у таквој тајности да то Александар и наша влада не сазнају.

* Ипак се сазнало.

- Али за садржину се није ништа знало. И Александар је упутио академике Љубу Стојановића и Александра Белића да од Руса сазна шта се то десило у Лондону, да му покажу тајни споразум са Италијом. Они су у Петроград стигли 28. априла, а руски министар спољних послова Сазонов примио их је тек 6. маја, и то доста мрзовољно. Академик Белић није могао да отрпи, него је улазећи код Сазонова рекао: „Ви очигледно нисте желели да ми дођемо, али ми смо дошли.“ Сазонов је био доста дрзак, одбио је да им покаже Лондонски уговор и само је рекао да ће Срби бити веома огорчени кад сазнају за његову садржину. Додао је притом да Русија не може бити Србима раме за плакање, дословце тим речима, и да Срби раме за плакање потраже у Паризу, јер Француска није баш најсрећнија Лондонским уговором, будући да је суревњива према моћи Италије. У сваком случају, тек у августу 1915. године, савезници су послали један папир, за који се не може рећи ни да је званична понуда, ни да није званична понуда.

* Неки нон пејпер.

- Баш нека врста нон пејпера. Ту је од Србије захтевано, готово у форми ултиматума, да одмах сву источну Македонију преда Бугарској. Да, дакле, капитулира пред Бугарима накнадно, и да накнадно изгуби оба Балканска рата, како би Бугарска ушла у рат на страни Антанте. Магловито је откривено да ће по победи савезника, Италија добити највећи део Словеније, укључујући и Љубљану, велики део јадранске обале, до испод Сплита, целу Боку, а да ће Румунија, да би ушла и она на страну Антанте, добити цео Банат, укључујући и Панчево. На крају је речено да ће, наравно, и Краљевина Србија бити обештећена и да ће то обештећење да буде у деловима Војводине, Славоније, Босне и јужне Далмације, што ће припасти Краљевини Србији или ће то да подели са Хрватском. Да подели са државом која тада није ни постојала! Александар је реаговао плаховито, и рекао да је то ултиматум гори од оног Аустроугарског из 1914, да се од Србије, после оних прескупо плаћених победа на Церу и Колубари, тражи да капитулира пред Бугарима. Рекао је да, ако би то он прихватио, тог тренутка би га војска убила. Војска би капитулирала, не би имала више никаквога елана и циља за који ће се борити.

* Како је решено то питање?

- Пашић је извукао ствар предлогом да се не иде у клинч и у сукоб са савезницима, него да се одговори да је, напротив, у интересу савезника да подрже пројекат уједињења троједног народа Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу, после победе савезника, као и да ће та декларација из Ниша охрабрити многе Југословене, и Србе и Хрвате и Словенце и Муслимане, да напуштају аустроугарску војску, да дезертирају и прелазе на страну Србије. Тада је прокламован ратни циљ Србије, а чињеница је да је ово дезертирање било симболично.
* Сто година је прошло од пробоја Солунског фронта на Кајмакчалану, а Србија се ту прилично огрешила, јер никакво обележавање овог догађаја није организвала.

- Неопростиво. Чуо сам нека објашњења да нисмо могли обележити годишњицу пробоја Солунског фронта 1918. јер се пробој није десио на територији Краљевине Србије. То није тачно.

* То је рекао Ивица Дачић.

- Да се пробој десио и на територији Кине, морао се обележити. А десио се баш на територији Краљевине Србије. Наша војска је после албанске голготе и опоравка на Крфу пребачена на Солунски фронт и већ 1916. године, крајем септембра, предузета је офанзива на Кајмакчалан. Бугари су Кајмакчалан назвали Борисовим градом, сматрајући да је неосвојив. Наши су га назвали Капија слободе. Искасапљена је Дринска дивизија у 15-дневним јуришима на Кајмакчалан, али су отерали Бугаре и у офанзиви освојили и Битољ и Добро Поље. А то су били делови територије Краљевине Србије. Пробој Солунског фронта 1918. почео је баш ту и предузет је са територије Краљевине Србије. Али, ето, ми то не обележавамо.

* Александар је био тај који је 1912. вратио Косово у Србију. Сто година касније смо у борби за делове Косова и Метохије.

- Није у питању само Косово. Створио је државу од Алпа до Солуна. Под тим државним кровом били су и Србија и Црна Гора и Косово и Босна и Хрватска и Словенија. За наш национални удес криви су они који су 1991. решили да сви Срби живе у истој држави, иако су у том тренутку сви Срби живели у истој држави. Који су решили да стварају велику Србију. Како су је стварали и како се све завршило, познато је. Нису непријатељи наши и кривци за наш национални слом ни у Вашингтону, ни у Паризу , ни у Берлину, него су овде, у Београду. Косово је изгубио Слободан Милошевић. Када је после слома Југославије решио да Србију уведе у рат са најјачом војном алијансом у историји света.

* Да ли сада то неко треба да верификује?

- По свој прилици заслепљени пропагандом и Милошевићеве државе и његових идеолога, и пропагандом цркве, већина грађана Србије верује да је Милошевић победио НАТО, да је одбранио Косово и да је Косово у Србији.

* Пре 100 година један је Александар вратио Косово и створио Југославију, а данас се један други Александар налази у мало другачијој позицији. Од Александра до Александра.

- Не бих ја рекао од Александра до Александра, него од Александра до Слободана. Није Александар који је сада председник Србије срушио Александрову државу ’90-их. То је учинио Милошевић и његов државни апарат, његови генерали, његови мафијаши. Ипак, интересантно је да је 100 година после Александра на челу Србије поново Александар. Ако има имало истине у оној латинској „Номен ест омен“, „У имену је карактер“, онда је овај Александар у позицији да зида на рушевини и да из пораза тражи пут ка победи.

* Шта је победа?

- На челу Србије била су три Александра, пре овог садашњег. Био је Александар Карађорђевић, Карађорђев син, био је Александар Обреновић, па Александар Карађорђевић. Сва тројица су Србију водили ка Западу. Мислим да је императив овог времена и последњи тренутак да се покуша то урадити, да се угледамо на Немце и на Јапанце. Они су много теже пострадали у Другом светском рату, него што смо ми пострадали у ратовима ’90-их година. Они, после великог пораза, окрећу лист и држе се новог програма. Прво, прихватити пораз, ничим га не умањивати, правдати или релативизовати. Друго, са свих позиција уклонити оне који су скривили пораз и треће, сва непријатељства која су они произвели преобрнути у пријатељства. Мислим да Србија нема другога пута. Погледајмо Јапанце. Две су атомске бомбе бачене на њих. Они обележавају, са пијететом, и жртве Хирошиме и Нагасакија, али су у стратешком партнерству и великом пријатељству, са државом која је бацила те бомбе на њих. Они притом не скривају чињеницу да су изазвали тај рат са САД.

* Да ли је ово неки савет садашњем Александру?

- Никоме ја не дајем савете. Ја ово говорим упорно, али нема много ушију у Србији које то чују.

* Примењено на данашњу ситуацију, ово би значило раскид неких политичких савезништава, и не само то.

- Ако јој је стало до напретка и до будућности, Србија мора да следи своју децу, која одлазе из ње у потрази за послом, за бољим животом и оним што се зове људска срећа. И сви одлазе на Запад. Нико не одлази у Русију, нико не одлази у Кину. Наравно, нико од Србије не тражи, нити ће икада тражити, да прекинемо традиционалне везе, пријатељство са руским народом. Али, истовремено, морамо да знамо да из те Русије људи у потрази за слободом и бољим животом такође одлазе на Запад.

* Али овде и даље многи на Путина гледају као на чувара Србије.

- Долазак Икее, Лидла, страних западних компанија у Србију је од непроцењивог значаја. Али народ се пропагандно тера да буде усхићен тиме што су из Русије стигле мошти некаквих 18 руских светитеља. Шта ће нам мошти?

* Стигли су и мигови.

- И набавка оружја, која је нормална и неизбежна, криво се тумачи. Народу се сервира да то оружје набављамо да бисмо тукли НАТО, што је катастрофа. Истовремено, води се жестока пропаганда да у Европу хоћемо, а у НАТО никада нећемо, јер Европа нам је пријатељ, а НАТО нам је непријатељ. Па како је то могуће? Па готово све те европске државе су истовремено и у НАТО.

* Али већина грађана је против уласка у НАТО. Може ли се под тим условима ући у НАТО?

- Народ не зна чињенице. А чињеница је да је Србија са свих страна окружена земљама које су у ЕУ и које су у НАТО, или ће ускоро бити у НАТО. Са друге стране, НАТО је избор пута, а ЕУ је путовање, које може и да потраје. Одлуке у НАТО доносе се консензусом. Глас Србије вреди колико и глас Америке. Све неспоразуме и евентуалне оружане сукобе у овом делу Балкана неће решавати нико други него НАТО. На нама је да бирамо на време. Или пристајемо да будемо за столом или да будемо на менију. Чланство у НАТО ничим не би било окренуто против Русије. Напротив, мислим да би у интересу Русије било да држава са таквим осећањима према руском народу буде у НАТО.

* Македонија се недавно изјашњавала поред осталог и о чланству у НАТО, преко референдума о имену. Веома је мали број људи изашао на тај референдум.

- Чињенице, чињенице, па закључци. Све политичке партије Македоније, па и ВМРО, су за чланство и у НАТО и у ЕУ. ВМРО није опозиција Македонији на Западу, него је опозиција промени имена. Што се тиче самог референдума, он је био консултативан, необавезујући, и био је дилетантски организован и расписан. Мислим да је највише на неким изборима у Македонији гласало око 1.190.000 људи. На овај референдум, какав је да је, изашао је већи део од тих који гласају. Велико је питање како прихватити сами чин бојкота и да ли се може легализовати стратегија „хоћу да победим тако што нећу да учествујем у борби.“ Можда би Звезда боље прошла да је бојкотовала овај меч у Паризу. Било би 3:0 и можда нека казна. Али не сме се то. Напросто, играј. Против си промене имена, изађи и гласај против.

* Да не дођемо у ситуацију као 1915. и да неки Сазонов каже да не тражимо у Москви раме за плакање.

- Ја сам мало застрепео кад сам видео последњу поруку из Москве, да ће Русија подржати свако решење око којег се споразумеју Срби и Албанци, под условом да је оно у складу са Преамбулом Устава Србије и Резолуцијом 1244. Дакле, под условом да је Косово аутономна покрајина у саставу Србије. Јасно је да Косово, у стварности, више није покрајина у саставу Србије и да Албанци враћање под власт Србије никада не би прихватили. Та и таква подршка српско-албанском дијалогу из Москве је, заправо, противљење дијалогу и договору. Као да је стратегија да се све решава тако да се ништа не реши, да све у недоглед труне и пропада.

* Или да вечито буде трусно подручје?

- Ја сам снажно, од почетка подржавао ову Вучићеву идеју о трагању за неким компромисом. И говорио сам да би се, можда, до компромиса најбрже стигло у два корака. У првом кораку да затражимо и добијемо најчвршће гаранције, међународне, пре свега од ЕУ, САД и НАТО, да ће Албанци беспоговорно поштовати све оно што је Србима на Косову и нашој цркви загарантовао Ахтисаријев документ који су они прихватили, али га не примењују, и да ће бити прихваћена ЗСО према Бриселском споразуму. А у другом кораку, након потписивања правно обавезујућег споразума о нормализацији и свестраној сарадњи, приступити и корекцији граница.

* Односно разграничењу.

- Да не идем у детаље. Мислим да ни Албанцима не одговара да граница Косова иде врхом Копаоника. Та граница би само била извор сталних неспоразума, трвења и сукоба. А пођимо и од тога да би споразум између Београда и Приштине широм отворио врата Европске уније и Србији и Косову. А у ЕУ, која ће преживети, која се неће распасти, границе се бришу.