Председник Српског покрета обнове из Београда, Вук Драшковић, за Авангарду говори о распаду Југославије, улози државних служби у томе, паравојним јединицама које су формиране у оквиру тих служби, злочинима које је починио режим Слободана Милошевића

а од кога је Веће министара Државне заједнице Србије и Црне Горе, у коме је Драшковић био министар спољних послова, још 2005. године тражило одговорност за злочине почињене у БиХ, односно Сребреници, затим о процесима помирења у региону, покушају државног удара у Црној Гори, политици ЕУ, Русије и Америке на Балкану, “стратешком партнерству” Срба и Бошњака, те о томе зашто неће бити нових граница, него ће се укидати и постојеће.

* Говорите о процесима суочавања с прошлошћу у Немачкој. Тада су савезници победили и натерали су Немачку, као поражену страну, да покрене процесе. У региону се то након сукоба није десило, јер, с једне стране имамо политичаре који очито то не желе, осим декларативно, а с друге, нема никога споља, као што су непосредно након сукоба на простору СФРЈ, ЕУ и САД условљавали своју помоћ сарадњом с Хашким трибуналом и изручењем оптужених злочинаца. Свет је забављен другим проблемима, променама у ЕУ, САД-у, потезима Русије. Ко може сад утицати на дешавања у региону?

- Верујем да у Вашингтону и у Москви увиђају сулудост њихових садашњих политика и да је неминован неки стратешки договор о партнерству, пре свега на релацији Вашингтон-Москва. У једном свом тексту, "Шта после Брегзита?", писаном тих дана, споменуо сам вероватноћу нове Јалте у смислу да се Москва и Вашингтон договоре о стратешким сферама свог утицаја. Рачунам да ће та нова Јалта подразумевати да све државе бившег СССР-а, изузев три балтичке земље, Вашингтон призна за стратешко двориште Русије, да трбух Балкана – Босна и Херцеговина, Србија, Косово, Македонија, па, рецимо и Црна Гора и Албанија – који још није у Европској унији и у НАТО-у, а који је са свих страна окружен НАТО савезом и ЕУ, буде статешко двориште Вашингтона, пре свега, а тиме Европе.

* Шта се покушало државним ударом у Црној Гори у време избора, с којим се повезује и Русија?

- Уласком Црне Горе у НАТО затвара се обруч око Македоније, око Србије и око БиХ. У смислу да Русија војно продре у тај трбух Балкана, тај обруч ће бити немогућ. Русија је свесна свега овога. Руска дипломатија је озбиљна дипломатија, дипломатија велике државе. Са тачке гледишта Москве нестабилни Балкан би могао њима да буде жетон у игри око Украјине. Иначе, у Москви процењују да је Балкан, дефинитивно, западна сфера. Садашњи шеф наше дипломатије у једном интервјуу рекао је да је питао Путина о могућности да Србија приступи евроазијској економској унији и руском војном савезу, и да му је Путин одговорио: “Па то је географски немогуће.” Што је тачно, јер без обзира на изузетне особине Срба, ипак ми немамо крила. Нема Србија крила да прелети до Волге, до Дона, до Сибира. Не можемо. Битка за Црну Гору, која још траје, био је то покушај да се спречи затварање обруча.

* Немате никаквих дилема око тога да је био покушај државног удара, да је планирано убиство Мила Ђукановића, и да је руски утицај у свему томе, за разлику од већине у Београду?

- Ја немам никаквих дилема око тога. И ја сам огорчен због тога, јер ја волим Русију, али не Русију Ивана Грозног, и Стаљина, и гулага, него једну другу Русију, Катарине Велике, Петра Великог, Пушкина, Достојевског...

* Ви говорите о европској Русији.

- Русија је европска држава или Русије неће бити. Пре Петра Великог, који је поставио темеље европској Русији, Русија је џунгла, практично непостојећа држава, неорганизованих племена. Без обзира на добар почетак, али у далекој прошлости у 9. и 10. столећу, формирана је Кијевскаја Рус, која је била ослоњена на тадашњу Европу, и једна од водећих држава у тадашњој Европи, али је кратко живела.

Прво се надам да ће овај талас неке коалиције комунистичких носталгичара у Москви и православних зилота, да прође, у противном плашим се да би тај талас могао да поколеба многе у Србији и у Црној Гори који традиционално воле руски народ и руску културу. Јер је тешко остати спокојан пред чињеницом да су данас заставе наше љубави према Русији у рукама Мире Марковић, у рукама хашких осуђеника, у рукама мафијаша, лудака који проповедају некакав крсташки рат против јеретичког Запада, у рукума идиота који на насловим странама с радошћу објављују вест да ће Русија изазвати смак света. То су страшне ствари. Нама је јуче у посети био човек који је на веома високој државној функцији у Москви (Сергеј Железнак, прим. аут.), а који је пре 15-ак дана, оваку поруку послао из Москве: “Нека Србија и Црна Гора нипошто не понове Титов грех из ’48, јер те ’48, Стаљин је био у праву.”

* Зар управо Црна Гора није сад послала врло јасну поруку Русији?

- Дуга је то и компликована прича и рационални одговори не значе ништа. Кад сам се ја оженио ’70-тих, и у моје село у Херцеговини први пут одвео супругу, она се запрепастила, када је чула од сељана, јер то су седамдесете године, то је Титова Југославија која није сателит Москве, да се са оних херцеговачких брда, кад је ведро и кад је посебна месечина, директно види Москва. И ту вам чињенице не помажу.

Ја се можда и надам да ће, ако дође до ове нове Јалте, на одређени начин мртва Југославија да мало и оживи. Како? Предвиђам да се ЕУ уопште неће распасти, нема силе, јер то је највећи мировни пројекат у историји света. Нема ни једнога рата а да није почињао у Европи. И најстрашнији покољи били су у Европи и међу европским народима. И ЕУ је пре свега пројекат мира, пројекат који је требао народима Европе да полако усађује свест да су сви ти ратови, покољи међу Европљанима, били грађански ратови. И да се створи нешто налик САД.

Сматрам да је одлазак Британије из Европе шанса за Европу, јер је Британија и онако била и у Европи и изван Европе. Привилегована у односу на све друге у Европи и мислим да у овом садашњем облику се ЕУ неће одржати, али да ће се она реформисати да личи на један снажни, модерни авион са првом класом, бизнис класом, економском класом првог реда, другог реда... Наравно, водеће државе које ће да покрећу тај авион биће у једноме клубу. Мислим да ће ово глупо правило консензуса, да се све одлуке доносе једногласно, да буде укинуто, да ће одлуке доносити они који воде ЕУ, а они из другог, трећег, четвртог разреда, имаће да бирају: или да следе, или да буду избачени из авиона.

У томе видим шансу за нас, да ће све земље бивше Југославије, можда ће ту бити и Албанија, бити једна европска подрегија, подунија, и да ће ове проклете границе и царински прелази, да буду избрисани. И да ће у Европи без консензуса морати да се поштују нека правила, и да ће нам они, на крају крајева, написати и историју о томе шта је било у прошлом ратовима, и да ће бити жестоке казне за ширење мржње и подстрекавање на довршетак ратова. Сви причају да ти ратови нису завршени, па их треба фино завршити, није се то свршило како су планирали. Просто верујем да ћу ја доживети да ћу путовати кроз ту подунију југословенских држава, исто као што сам путовао кроз Југославију, да нећу видети границу. У томе је нека нада и биологија - да ће, брате, ови главни кривци рата и лудила, и да умру.

* У међувремену су одгојене генерације младих у мржњи и на национализму. Како то променити?

- Недавно сам гостовао на једном правном факултету, држао сам предавање о ’90-тим, и упозорен сам да је то легло тих српских неонациста, међу којима се често може чути и “Нож, жица, Сребреница”, итд. Рекао сам им, децо моја ви тада нисте били рођени, не знате како је све почело, не знате шта је било, не знате значење Југославије, не знате да је њено убиство, пре свега, највећи пораз српског народа у нашој историји. Слушали су као да сам говорио у џамији или у цркви, и испраћен сам аплаузом. Говорили су да први пут то чују. Дајте им чињенице, дајте им истину, добра су то деца.

Мислим да су 95 одсто људи у Хрватској, у Србији, у Босни, дивни људи, кад сазнају истину, али им не дају истину, дају им лаж. Истина је лек, зато стално говорим: отворите те проклете досијее Службе безбедности. Све се променило, нема Варшавског пакта, нема СССР-а, нема Југославије, нема Тита, нема чак ни Милошевића, има само тих служби. Ништа се ту није променило. Ја сам један од оних који верују да без страха можемо да разгрнемо, не само све о злочинима из ових ратова, него и из Другог светског рата. Али то морају да раде људи, којима није циљ кад истражују и кад објављују, да подстакну на мржњу, на зло, и који ће сваку чињеницу саопштити на уверљив начин.

Овде се људи размећу енциклопедијама, књигама, велики Руси српског порекла, па велики Американци српског порекла, а ја се нешто размишљам: Боже колико би књига требало штампати за велике Турке српског порекла. Прогутајмо то.

* Шта би значило за односе у региону успостављање ближих односа између Срба и Бошњака?

- Ја сам томе посвећен од кад памтим за себе, некаквом стратешком трајном, вечном партнерству, та два стабла истог корена. И о томе пишем у роману Via Romana који су, замислите, у Турској одмах превели и промоција је била пре две године у Истамбулу, и на промоцију је дошао и тадашњи председник Турске. Неће бити никада мира у Босни док се у њој буде могао играти преферанс. То сам рекао и пре рата у једином сусрету са Алијом Изетбеговићем, у јануару ’92. у Сарајеву, у његовом кабинету. То је игра у којој увек двојица играју против трећег. С тим што нису увек иста двојица, зависи од карата. Мислим да стратешко партнерство Срба и Бошњака спречава, ничим не угрожавајући Хрвате, игру преферанса.

Прикупљајући грађу за роман Via Romana, а то су четири столећа српско-бошњачких односа, наишао сам на један детаљ, кад стари Мехмед-паша Соколовић, годину дана пре смрти, уморан од председавања владом, како се то говорило диваном, каже Хасан-аги, кога је довео из Мостара, да донесе гусле, да га мало одмори, да га мало опусти, и да му отпева ону о Косову, и овај отпева, не знам коју, а Мехмед-паша Соколовић је уздахнуо и рекао: “Јах, штета што то наши боље не изведоше.” А Хасан-ага спусти гусле, па вели: “Честити везиру, које су наши?” А Мехмед-паша одговара: “Хасан-ага мој, наши су наши.”

Болна су то питања, и тај бол ја највише осетим кад одем лети на очев и мајчин гроб, и кад кроз то Гацко, у коме сам провео најлепше дане, прођем оборене главе и не задржим се нигде. Не излазим из аута. Не могу. Ја то Гацко у свом сећању носим другачије. Тога Гацка нема.

* Је ли Даница Драшковић ’93. на телевизији, усред Београда, рекла да њен муж може ићи у Гацко, али да брани комшије Муслимане?

- То је био директан телевизијски пренос, била је прича да сам ја издајник, да радим нешто по Београду, мутим нешто против рата, и да треба да идем у Босну, у Гацко. Питала је: “Шта ће он у Гацку?” Каже: “Да брани Србе.” Она пита: “Од кога?” Каже: “Од Муслимана.” Она каже: “Муслимани тамо нису напали Србе, него су они напали Муслимане, и кад би мој муж ишао у Гацко, бранио би Муслимане од Срба.” Јесте, и нека је рекла. После је била драматична седница СПО-а, али овој Странци, њеној историји, служи на част, да је 95 одсто чланова Главног одбора подржало ту изјаву. Није Србија земља Шкорпиона. Србија заведена.

* Мислите ли да у овом тренутку, уз Томислава Николића, Александра Вучића, Милорада Додика, постоји могућност за то, како сте га назвали, стратешко партнерство Срба и Бошњака?

- Не можемо све трпати у исту врећу. Мислим да свакоме мора бити загарантована улазница у покајање, и да се искрено покајање не сме користити као оптужница против онога који се покајао. Ти причаш са човеком који је пре стварања политичких странака, а и почетком ’90, пре стварања Српског покрета обнове, кад сам био некакав идеолог српске народне обнове, олако изговарао неке речи, не схватајући да речи нису свилена марама па да је свежеш себи око врата, него су то стреле које кад излете из уста постају птице луталице и ко зна чију ће главу, и срце, и душу, погодити, и како ће их ко разумети. Срећом ја сам убрзо то схватио, јер никад нисам желео ефекат који су неке моје тадашње речи постизале, па сам водећи Српски покрет обнове, заправо водио најснажнију странку отпора мржњи, и злу, и етничким чишћењима, и рату, и злочинима, пре свега злочинима Срба.

Мени се код Александра Вучића много допало када је 2012, после избора, јавно признао да је грешио, да је починио многе грехове, да је био слеп и није, не само он него уопште та гарнитура, нису схватили да је пао Берлински зид, и написао је и неколико ауторских текстова на ту тему. Ја сам га подржао, уверен да је то његово осећање, заправо, наликовало оном мом заокрету доста раније, иако су моји греси били много мањи, по некима, а по некима, пак, већи али с таквима не могу да полемишем. Ја верујем да он искрено жели то стратешко партнерство и да зна оно што и ја знам, да је мало, и премало, сад, у овом тренутку, и у Босни и у Србији, срца спремних да то приме, и ушију да слушају и да размисле. И Милорад Додик је доживео велику трансформацију, али у обрнутом смеру. Тим што се наопако преокрену, нећу да се бавим. Знам да ми живимо данас, и у Босни и у Србији, у магарећем систему вредности, а за магарца је плева скупља од злата.

Без помоћи Европе нама помоћи нема. Не може доћи до те помоћи ако не дође до стратешког споразума између Москве и Вашингтона. Надам се новој Јалти због нас. Нема интегративног фактора. После 1918. кад је створена Краљевина Југославија, интегративни фактор била су два претходна века, где се сања Југославија, где најбољи, највећи духовни умови сањају о уједињењу људи истога језика, исте памети, исте глупости, и та идеја није поникла у Београду, него у Загребу од Штросмајера и илираца. О тој идеји ћете видети да прича Али-паша Ризванбеговић у писмима са Његошем, итд. Није Југославија пала с тавана 1918. године, она је духовно била створена пре него што се родила. Обновљена је ’45. године, постављена на темеље са динамитом на даљинско паљење, почивала је на Титовој харизми, на Армији и на Служби државне безбедности. Али је живела. И некако смо поравнали и неспоразуме. Од ’45. до ’90. у тој Југославији је рођено око пет милиона људи у мешовитим браковима. И она је била држава која је могла да личи на балканску Америку. И личила је, сви смо били Југословени, и то није било наметнуто, него лично уверење, припадали смо тој држави, волели смо је. Истовремено, унутра, могли смо да будемо шта хоћемо. Онда су дошле деведесете, када најгори на свим странама руше ту државу. И сад нема интегративног фактора, и то само може да буде Европа, неки њихов систем вредности, уредби, наредби, закона, услова, правила, и ништа друго. И не за ово покољење, за нараштаје који ће доћи. Ми морамо бити заједно опет, или нас неће бити.


Пише: Џенана Каруп Друшко
Извор: Авангарда