Драматично опада доскора већинско опредељење грађана Србије ка Европи и Западу. У налету је русофилија.

Једна давна Лењинова ругалица упућена „назовибољшевицима“ савршено пристаје данашњим „назовирусофилима“ у Србији. „Од њих стотину деведесет су ниткови, деветорица кретени, а бољшевик је само један“.

Ко су наши „назовирусофили“? Све моћнија мрежа служби безбедности из крвавих деведесетих година минулог века, убице из ратних и послератних ескадрона смрти, ратни хушкачи и профитери, мафијаши, оптужени и осуђени за ратне злочине и геноцид, академици, писци и свештеници који убице ките венцима националне славе, уредници побеснелих таблоида и телевизија, многе странке, коментатори и аналитичари, посланици и министри, диверзанти који, свакога дана, у свакој прилици, бацају бомбе на све изрованији друм Србије ка ЕУ и Западу, експерти за лоботомију над нацијом, да заборавимо шта је јуче било, да заборавимо сва наша зла, да заборавимо све, сем НАТО бомбардовања Србије.

Не обожавају они Русију због српске дијаспоре, јер је сва српска дијаспора на Западу и својим најближим у Србији, сваке године шаље по неколико милијарди евра. Или због српског извоза у Русију, јер само на Косово и у Босну извозимо више него у Русију и Кину заједно. Не воле они Русију ни због њених донација Србији, јер их нема.

Који је онда разлог тој пијаној љубави и заглушујућој пропаганди која хипнотише све више и више људи у Србији? Одбрана логора и очување рушевине! Главни кривци убиства Југославије, подрум и кров свих злочина који су залепили најсрамнију мрљу на српску историју, копачи косовске јаме и слома, стражаре над Србијом, као гавранови над згариштем, чувају свој логор и команду над њим. Србија у ЕУ и НАТО алијанси, Србија на Западу, за њих је оно што је топлота за лед.

Разумљива је амбиција Русије, као светске силе, да  свој утицај прошири свуда где то може. У Москви добро знају за посебна историјска осећања Срба и Црногораца према руском народу. Русија је, вековима, била узданица слободе, нада и молитва да зло буде савладано. Садашња реалност, да су Србија и Црна Гора, острва у океану држава које су у НАТО савезу и у ЕУ, ничим не угрожава нити сенчи то и такво памћење народа ни у Србији ни у Црној Гори. Ово знају и у Москви, и у Вашингтону, и у Бриселу. Заиста је, онда, зачуђујуће да неко у Москви за овдашње промотере Русије бира „ниткове и кретене“ који Русију представљају као силеџију, као страшило, као брану демократији, слободи, истини, правди, цивилизацији. Као гувернера над логором, над рушевином, над мржњом према суседима, према Европи, према Америци, према свакоме ко тражи да се тај логор распусти и да Србија не буде црна рупа на тепиху Европе.

Недавно, са утицајне државне функције у Москви, и то јавно, запрећено је Црној Гори да „не сме поновити Титов грех из 1948. године“. Рече та функција: „Стаљин је тада био у праву“, спакова кофере и дође у Београд, да буде ближи Црној Гори, да боље чују претњу, а да је чује и Србија. Не смете у НАТО, не смете у ЕУ, никуд на Запад! Наређење. Ултиматум. Тај је човек у Београду приман са поштовањем које се граничило са подаништвом. Никог, у

Београду, у децембру 2016, не беше да понови „њет“, оно историјско „њет“, које је, баш из Београда, и то тада комунистичког Београда, у свему потчињеног Стаљину, упућено Стаљину!

Изговорено је нешто друго. Шеф дипломатије Србије придружио се сулудој оптужби госта из Москве да су Срби угрожени у Црној Гори! У патриотском заносу из деведесетих, натукнуо је, додуше хипотетичку, могућност проглашења државе Срба у Црној Гори. Премештање Донбаса овамо.

Од изборне победе Доналда Трампа, антиевропски медији у Србији, који доминирају и све су милитантнији, објављују да нови амерички председник неће дозволити чланство Црне Горе у НАТО савезу и да је он, великодушно, Русији „поклонио Србију, Црну Гору, БиХ и Македонију“. Пропагирају, ето, да је и Доналд Трамп њима наклоњени Стаљин.

Неки нови ветрови оглашавају се у Кремљу. Министарство спољних послова те земље званично саопштава да је „нормално и логично“ да мале државе теже чланству у НАТО алијанси, јер је њихова безбедност у том савезу „сигурнија и мање их кошта“. Пажљиво тумачећи овај заокрет, праћен и ставом о потреби сарадње НАТО савеза и Русије, намеће се закључак да ће Москва променити и свој садашњи, по свему нелогични и недобронамерни, однос према европским и евроатлантским интеграцијама четири мале балканске земље.

Са Америком и Европом помирена и усаглашена Русија, земља са најбројнијим словенским народом раскошне духовне баштине и снаге, не би била баук ни у Варшави ни у Кијеву, а овде, на Балкану, исцелитељска мисија такве Русије била би, вероватно, и пресудна. Да проговори Русија Солжењицина, Бродског или Пастернака о злоделима режима у Београду деведесетих прошлог века, да језиком Достојевског проговори о Јасеновцу и Сребреници, да чујемо толстојевску причу о рату и миру на Косову... Да, да, тој Русији, а „њет“ порукама да је Стаљин у праву.