У Србији би 11. новембар требало обележавати и као дан победе у Великом рату, и као дан националне жалости.

Победе, јер је слому Централних сила војска Краљевине Србије дала немерљиви допринос, а Србија је изгубила трећину свог становништва.

Жалости, јер је владајући режим у Србији на крају 20. века у поразе преокренуо прескупо плаћене победе Краљевине Србије у два балканска и у Великом рату. Обесмислио је и у прашину бацио све жртве Србије пале за њену слободу и уједињење са нама најближим народима у велику државу од Ђевђелије до Триглава, од Паноније до Јадрана.

Тај режим и сви његови данашњи браниоци неће умаћи непролазној историјској и националној осуди.

Пред Србијом су данас два избора. Да наставља политику највећег државног и националног слома, да ту политику оправдава и да кривицу за злочине и пораз сваљује на друге. Или да своју будућност гради на демократским и стратешким темељима и путоказима победничке Србије са почетка 20. века.