"За селектора фудбалске репрезентације Југославије треба изабрати Бату Живојиновића. Једино он има позитиван биланс са Немцима и Италијанима", написао је Енко Мехмедбашић у сарајевском "Свијету" средином осамдесетих година прошлог века, а ове сам се шале присећао сваки пут кад бих гледао ратне филмове у којима је играо овај стамени, а лепршави Шумадинац.
Бату Живојиновића упознао сам у пролеће 1994. године у Скупштини Србије у којој смо били посланици. Он је био члан Социјалистичке партије Србије, а ја Српског покрета обнове. Наше странке биле су на потпуно супротним странама и жестоко супротстављене. Посланици СПС- клонили су се било каквог контакта с нама из опозиционог СПО. Избегавали су с нама и кратке разговоре у скупштинском ходнику, док о заједничком седењу у скупштинском ресторану није било ни примисли. Чак су социјалисти седели у другом делу ресторана, у односу на нас из опозиције.
Једини социјалиста који се тога није придржавао био је Бата Живојиновић. Он је, пре свега, био частан човек, успешан и славан уметник, који се са свима срдачно поздрављао и руковао. Био је речит, непосредан, отворен, пријатан, благонаклон, спреман да помогне. Бата ме је много путао позвао да седимо заједно, за истим столом. Увек је био добро расположен, шалио се, причао је анегдоте о Титу, са снимања филмова, о другим глумцима и редитељима о популарности у Кини због филма "Валтер брани Сарајево". Високо је ценио Вука Драшковића, пре свега, као човека и књижевника.
Бати, као великој југословенској и светској филмској звезди, не да није било тешко прићи, него је било тешко растати се с њим. Имали сте утисак да га познајете двадесет година, не са филма и телевизије, него да се лично знате.
Треба ли рећи да за седам година, колико смо заједно провели у Скупштини Србије, никада није дозволио да неко други плати заједнички рачун.
Бата је био велики човек, јер је био обичан, мали човек! Био је изузетан глумац и уметник, јер је глумио тако да се то није разликовало од понашања у животу. Био је велики, сада је постао највећи!
Поносан сам што му је Удружење књижевника Србије, у чијем сам био жирију, пре неколико година доделило признање "Радоје Домановић", за популаризацију хумора и сатире на филму.
Само такав човек могао је да води скупштински одбор за представке и жалбе и да помогне, или покуша да помогне хиљадама људи који су се обраћали Скупштини Србије. Они су више веровали Бати, него Скупштини.
Бата није отишао нигде, јер ће се његове улоге у филмовима и серијама сада још више гледати!
Хвала му што нам је тим улогама, свима нама, бар један део живота учинио лепшим!
Das ist - Бата Живојиновић!
