Крим је Украјина! – понављају у Кијеву, Бриселу и Вашингтону. Косово је Србија! – понављају у Београду и Москви.

Две „преамбуле“, обе изван стварности.

Нема више на Криму никаквог суверенитета државе Украјине, нити на Косову, већ 15 година, има суверенитета државе Србије.

Норма која је изван стварности има се сматрати као да и не постоји, па никог и не обавезује. Rege impossibilium nulla poena – правно је начело још од Јустинијануса и Улпијануса.

Убедљива руска већина на Криму одлучила да се Крим врати у састав Русије, којој је украден и отет 1953. године, једним декретом Президијума Врховног совјета Комунистичке партије тадашњег СССР-а. Вољом убедљиве албанске већине, и уз пристанак државе Србије после војне капитулације у рату са НАТО алијансом, Косово се одвојило од Србије, а Међународни суд правде дао легитимитет сецесији.

Москва се подсмева „кримској преамбули“ Кијева и Запада, a према „косовској преамбули“ Београда односи се на исти начин на који Брисел и Вашингтон пропагирају да је Крим украјински. Истовремено, Москва говори да одлазак Крима из Украјине није кршење међународног права на исти начин на који није кршење међународног права ни одлазак Косова из Србије.

И Украјина и Србија прескупо плаћају своје преамбуле и подршку „савезника“ њиховим халуцинацијама. Бранећи оно што немају, обе државе се изнурују, пропадају и ризикују да изгубе и оно што имају.

Слаби, увек, страдају кад их велики гурају у битке које су унапред изгубљене, а велики за принципе и право проглашавају све што њихове мале таоце још чвршће веже за њих. У тој слагалици је и одгонетка руског вета на резолуцију о геноциду у Сребреници и подршке Москве српском референдуму у БиХ.