Председник Српског покрета обнове објашњава зашто мисли да би премијер Александар Вучић требало да оде у Сребреницу, чија је правна надлежност "случај Орић" и због чега је поздравио недавну одлуку Вишег суда у Београду да рехабилитује квислинга и ратног злочинца из Другог свјетског рата Драгољуба Дражу Михаиловића

"Током великог нацистичког злочина над Бошњацима у Сребреници, који је Међународни суд правде у Хагу оквалификовао као геноцид, почињен је и страшан злочин над Србијом и српским народом; злочин над нашом историјом и нашом савешћу. Свако негирање сребреничког геноцида, његово релативизовање или покушаји оправдавања злочинима претходно почињених над Србима, Србију и српски народ гурају у цивилизацијски и морални суноврат", каже Вук Драшковић.

"Бошњацима је Сребреница исто што и Србима Јасеновац, Јадовно или јама Ржани до: из сопственог искуства знамо колико боли када било ко негира те велике злочине нацистичког усташког режима у Независној Држави Хрватској. Баш зато се сребренички геноцид никада не сме оспоравати; зато га и не оспорава велики део Срба".

Последње истраживање јавног мнења показује да се чак осамдесет и пет процената грађана Србије противи одласку било ког српског званичника у Поточаре. Ко, дакле, говори о геноциду у Сребреници?

- Тим анкетама не верујем, чак и ако су истините. И то зато што знам да иза њих стоје службе које су их и правиле и наручивале: пропагандно-обавештајна машинерија Слободана Милошевића која до данас није промењена ни за јоту. Уосталом, сетите се шта су све претходних година ти монструми говорили и писали о мени, за шта су ме оптуживали, за шта ме оптужују, шта ми подмећу...
Питате ко данас у Србији говори о геноциду. Сигуран сам да је то ћутање пре свега производ незнања. Јер, ако би се отворили тајни досјеи служби безбедности које су биле организатори свих злочина, укључујући и сребренички, ако би се грађанима показала та страшна књига смрти, ако би им се приказали филмски материјали, њихов би се став драстично променио. Када је на Радио-телевизији Србије приказан филм о јединици Шкорпиони која је, претходно благосиљана од српског калуђера, убила оних шест бошњачких дечака, у Србији је настао шок. И то шок који је имао ефекат великог отрежњења. И лека. Хоћу да кажем да је основни проблем то што се не зна пуна истина.

Верујем да се сећате какав је бес и тадашњег председника СРЈ Војислава Коштунице и великог дела јавности изазвала одлука Владе Зорана Ђинђића да те 2002. на РТС-у прикаже филм ББЦ-а Крик из гроба о геноциду у Сребреници. Ако неко није знао шта се догодило тог 11. јула 1995. - у шта је тешко поверовати - тада је могао да види. И?

 - Свестан сам да су размере моралне отупелости друштва огромне. Међутим, корене таквог стања не смемо тражити у последњој деценији прошлога века. Јер, само је од октобра 1944. до краја 1946. без суђења у Србији тајно убијено и у тајне гробнице бачено близу стотину хиљада људи. Током двогодишњег истраживања, државна комисија на чијем се челу налазио Срђан Цветковић, открила је, именом и презименом, педесет и пет хиљада жртава комунистичког режима. Нажалост, притисак оних који нису желели да сазнају истину био је толико велики да је Цветковићева комисија морала да прекине ископавање. Оно што се догађало у Србији, догађало се, сигуран сам, и у Босни и Херцеговини, у Хрватској, где хоћете. Био је то идеолошки холокауст, почињен на сличан начин на који су нацисти српске националности 1995. починили геноцид у Сребреници. Да ли је, за трајања оне Југославије, ико икада оптужен за било који од тих злочина? Па, комунисти су само у Србији направили десет Сребреница!

Мене питате да ли је неко оптужен? Само ми је чудно да нико, укључујући и Вас који сте у тој СФРЈ били и комуниста и новинар, о томе нисте проговорили ни реч. Тек сте се деведесетих сетили откопавања "комунистичких Сребреница".

- О томе се није знало, зато сам ћутао. Сада, када смо коначно сазнали истину, на делу је морална отупелост. Зашто? Зато што се овде одувек профитирало на злочину. Злочинци су награђивани; добијали су државне функције и одликовања; слављени су, што је све оставило тешке последице по свест грађана који су поверовали да је злочин врлина, да се исплати; да су злочинци хероји, а да је жртва неко на кога се мора бацити камен, ко се мора заборавити. Што је најгоре, жртве су накнадно оптуживане да су главни кривци за своју смрт... Све у свему, између тајних гробница око Сребренице или Вуковара и тајних гробница из 1945. нема разлике у методологији. Коначно, ко организује злочине 1945.? Ко је главни кривац и инспиратор? Па, исте нерасформиране идеолошке службе смрти које су то поновиле у последњој деценији XX века.

Неће бити, господине Драшковићу. Јер, ликвидације по етничкој и верској основи нису чинили комунисти, него усташе и четници.

- То о четницима није тачно!

Тачно је, господине Драшковићу. Баш као и Ратко Младић у Сребреници, четници Павла Ђуришића су у Фочи и Вишеграду побили неколико хиљада муслиманских цивила. А Ви сте такве рехабилитовали!

- Павле Ђуришић нема никакве везе са злочинима који су се догодили после уласка Црвене армије у Београд 1944.

Ко је рекао да има? Само кажем да је ријеч о истом четничком "рукопису".

- Ма, није! Ово што говорите нови је злочин над историјом и над мртвима: одговорности и кривице ослобађају се главни виновници злочина деведесетих и све се пребацује на оне који су убијени неколико деценија раније. Не може се убиство Титове Југославије приписати мртвом Дражи Михаиловићу, мртвом Павлу Ђуришићу, њиховим мртвим командантима и војницима.

Може! Па, Југославија је и убијена на тој истој идеологији етнички чисте велике Србије.

- Само под условом да су Дражине војводе били Слободан Милошевић, Фрањо Туђман, Јосип Манолић, Анте Готовина, Ратко Младић, Радован Караџић, челници служби безбедности овде, у Хрватској, у Босни и Херцеговини...

Да, али ти које сте набројали нису по бившој Југославији ишли да кољу са петокракама, него са кокардама на челу.

- Био је то типичан метод злочиначких комунистичких служби безбедности: ако, дакле, злочин прође, приписаћемо га себи у победу; ако пропадне, за њега ћемо оптужити оне који нису били ни живи и које смо убили пре педесет година. Схватате ли ви уопште о чему ја говорим?!

Јесу, убили су их; нажалост, нису убили идеју велике Србије до које се стиже управо онако како су до ње покушали да стигну и Дража Михаиловић и Ратко Младић: геноцидом и етничким чишћењем.

- Титову Југославију разбили су Титови генерали, Титова војска, Титови питомци, полазници школе у Кумровцу...

Који су претходно од четника преузели идеологију етничког чишћења: "национализам као последњи стадијум комунизма".

- Ту идеологију етничког чишћења Ратку Младићу није наметнуо Дража Михаиловић, него њихова комунистичка служба безбедности и њихова партија. Не почиње рај 1945. и нису Србија и српски народ извор свих зала.

Није српски народ, али јесте великосрпска политика. Али, да се вратимо...

- Не, не, нема враћања! Вековима су се на Балкану смењивале и војске и господари, али никада није било етничког чишћења и геноцида. Нико то није правио. Ни Турци, ни Французи, ни Немци, ни Мађари, ни Аустријанци... Чак ни Хуни! Први пут је на Балкану због злочина рођења убијано 1941, а то је чинила нацистичка усташка држава Анте Павелића.

Било је тога и прије Павелића.

- Где?

Зар српска и црногорска војска, током балканских ратова, нису провеле етничко чишћење над Албанцима на Косову? Какав покољ је, након 1918, у Црној Гори направила српска жандармерија и војска над оним Црногорцима који су се противили насилном присаједињењу Црне Горе Србији?! Али, пустите... Хоће ли, дакле, ове године неки српски званичник отићи у Сребреницу?

- Требало би.

Будући да је припадао политичкој структури која је подржавала злочиначку политику чији је Сребреница "тријумф", има ли премијер Александар Вучић морално право да се 11. јула 2015. појави у Поточарима?

- Двадесет година касније, што сматрам врлином, Вучић је признао своје заблуде, признао своје грехе...

Којим тачно речима?

- Нисам његов биограф.

Али тврдите да је признао грехе. Изузев "грешио сам и не стидим се да то признам", не сећам се да је премијер икада објаснио када је конкретно грешио и због чега се тачно каје.

- Написао је неколико ауторских текстова на ту тему.

Ни у једном од њих није објаснио зашто је, на пример, до пре неколико година Ратка Младића називао херојем. И шта тачно данас о њему мисли.

- Нећу у то да улазим.... Хришћанин сам. И то не због Српске православне цркве или због православља; хришћанин сам због Исуса Христа. Он је темељ и кров моје вере и моје наде. Зато свим срцем верујем и прихватам Христове речи да му је један грешник који се покајао дражи од од стотину анђела. Основ и наде и вере у томе је да признате ако сте направили грешку. И сам сам их много направио, па знам... Али, ако већ говоримо о Александру Вучићу, ни данас ни никада не могу бити опозиција ставу да Србија нема разумну алтернативу европским интеграцијама. Томе додајем и - НАТО. Истовремено, не могу бити против Вучићеве тезе да је потребно учинити све како би дошло до историјског помирења и стратешког партнерства Срба и Бошњака.

Нисте очекивали да председник Томислав Николић оде у Сребреницу?

- Нисам... Па, Николић се противи и постизању договора између Срба и Албанаца на основу Бриселског споразума! Председник Србије ових је дана написао платформу у којој Албанцима нуди статус по Уставу СФРЈ из 1974. Чудио сам се како исти статус није понудио БиХ, Хрватској, Словенији, Македонији, Црној Гори. Не разумем зашто је њих изузео... Шалу на страну, али платформа председника Николића о Косову покушај је да се додатно минира кретање Србије ка ЕУ. Суштински, текст се своди на следеће: не дамо оно што немамо, нека пропадне све што имамо. Што, нажалост, није чудно.

Како није чудно?

- Тако што је у складу са српским националним епом, са митом који нас Србе већ неколико векова тера да између добра и зла изаберемо зло; између смрти и живота - смрт; између пораза и победе - пораз. Темељна песма Косовског циклуса описује цара Лазара коме, уочи Косовске битке, у Крушевац долеће "соко тица сива" и доноси му писмо из Јерусалима, од Богородице, која му поручује да су пред њим две могућности, да може да бира: ако се определи за земљско царство, сутра ће он и његова војска победити; ако хоће вечно небеско царство, на Косову ће сви морати да изгину. Наравно, определивши се за царство небеско, цар је Лазар изабрао погибију: сутрадан је изгубио и Косовску битку и војску и главу.
Као еп, као литература, то је несумњиво дивна песма. Невоља је, међутим, у томе што је српска елита код српског народа вековима стварала утисак да је песма коју наводим сушта истина, чиме је свесно и намерно мит прогласила за стварност. Зато и не чуди то што су, поред Пољака, Срби једини европски народ који је, уместо победа, увек славио сопствене поразе.

Ако је, како кажете, идеја премијера Вучића помирење Срба и Бошњака, откуд онда хапшење Насера Орића? У Сарајеву се љуте због тога што је, противно важећем међудржавном споразуму, Србија тражила да јој се Орић изручи.

- По мом мишљењу, а сходно споменутом међудржавном споразуму, цео случај требало би препустити држави која је за то надлежна. Колико знам, злочин за који се Орић терети почињен је у Босни и Херцеговини; починио га је грађанин БиХ, и то над грађанима БиХ. Према томе, нека се Сарајево позабави тим проблемом и нека одлучи хоће ли зажмурети пред злочином или ће судити ономе ко га је починио. После потписаног међудржавног споразума БиХ и Србије, не видим, дакле, надлежност Београда над "случајем Орић". Али видим надлежност служби безбедности које чине све како би додатно закомпликовале позицију Србије у кретању ка Бриселу. И то грађани БиХ морају да знају и да разумеју. Тим пре што не верујем ни да је код њих боље. Јер Југославија, нажалост, живи у ономе што је у њој било најгоре; најбоље је одавно убијено. Хтели-не хтели, толико смо испреплетени да нас, и када би хтео, више нико не може расплести.

Како?

- И у памети и у глупости, и у злу и у врлини рођена смо браћа. Осуђени смо да живимо заједно и, ако је већ тако, онда живимо као људи.
Сигуран сам да и бошњачки народ жели помирење и политичку елиту која ће бити гарант да Босна и Херцеговина више никада неће бити сто за којим ће двојица играти партију преферанса на штету трећега. Услов за то је историјско помирење и стратешко партнерство Срба и Бошњака.

Је ли Милорад Додик препрека том партнерству?

- Надам се да су неки Додикови ставови које, иначе, не подржавам, тек пролазна фаза. Тим пре што знам да је у време геноцида у Сребреници, као жестоки противник режима који је тај злочин починио, Милорад Додик био на супротној страни. Управо зато и има најмање разлога да на било који начин оправдава или релативизује сребренички геноцид или да оспорава његову суштину.

Као и председник Томислав Николић, и Милорад Додик најављује да ће од Русије тражити да уложи вето на Резолуцију о Сребреници у УН-у.

- На то премијер Вучић каже да не може од Русије тражити да Србију брани од оних чији део жели да постане. Са друге стране, када је о Криму реч, на кога се позива Москва? Па, на пресуду Међународног суда правде у случају Косова. Кремљ понавља да поштује међународне институције и међународни правни поредак, да се противи кршењу међународног права. Ко је симбол тог права? Међународни суд правде који је већ пресудио да је у Сребреници почињен геноцид. И ви сада очекујете да ће Москва због Србије да каже - забрањујемо?! Неће!
Али, када смо код Сребренице... Знате, пратим босанскохерцеговачку штампу и знам шта говоре тамошњи барјактари зла, та рођена браћа ових овде. Вређа ме што такви повлаче знак једнакости између Сребренице и Срба, између Шкорпиона и српског народа. Јер, овде су се ипак догађале неке ствари... Од почетка рата у БиХ, Србија једнога дана није била мирна: дизане су демонстрације, показиван је отпор Милошевићевој политици рата, етничког чишћења, убијања, геноцида... Неколико десетина чланова Српског покрета обнове - а ја сам предводио тај отпор - убили су Милошевићеви ескадрони смрти. Гробове су ми ископали и у породици. Неким сам чудом преживео све њихове атентате. Дакле, нисмо сви исти! У Србији је било много нас који смо, када је било најтеже, по сваку цену заступали историјску и моралну вертикалу српског народа.

Приликом облежавања седамдесет година од ослобођења Аушвица, немачки председник Јоахим Гаук рекао је да је тај нацистички логор "дио немачког идентитета". Је ли Сребреница део српског идентитета?

- Немогуће је оспорити националну легитимацију нациста из Сребренице; у том смислу, злочини које су они починили постали су део нашег идентитета. У истом периоду ужасни злочини су, кажем, почињени и у Србији, над грађанима ове земље. Сви они би морали бити записани у школским уџбеницима у којима ће, сигуран сам, једнога дана морати да буде написано да су најбољи представници јужнословенских народа две стотине година сањали Југославију, а да су је, на крају XX века, убили најгори. Највећа одговорност за тај суноврат лежи на највећем народу, односно на његовом режиму. Режим Слободана Милошевића био је коњаник коме је национална елита и оседлала коња и помогла му да га узјаше.

Која национална елита?

- Водећи академици Српске академије наука и уметности, водећи писци, водећи коментатори, водећи новинари, водеће владике Српске православне цркве... Изнад свих њих била је комунистичка идеологија која није схватила да је пао Берлински зид, да је пао комунизам, да се ствара нова Европа. Главну улогу одиграле су њихове службе безбедности. Зато је услов свих услова отварање тајних УДБ-иних досјеа. Људи верују да би настао хаос када би се видело који су све академици, писци, амбасадори, новинари, судије, владике били агенти и високи официри Службе државне безбедности. А неће бити хаоса, не брините.

Зашто мислите да неће?

- Зато што је бити шпијун код нас традиционално часно занимање. Нушићев јунак Алекса Жунић штампао је визиткарту на којој је писало: Алекса Жунић, срески шпијун. Дакле, он то не само да није крио него се тиме поносио. Све док се то не промени и док се коначно не очисти та шпијунска, доушничка и злочиначка јазбина, овим земљама нема спаса.