Отварање тајних досијеа, "књиге смрти и злочина", представља за Србију прворазредно политичко, морално, безбедносно, али, такође, и регионално и европско питање. Србија је једина европска земља која није законски уредила ову изузетно важну област.

Уколико се архиве безбедносних служби не учине доступним јавности, најављена реформа политичког система у Србији биће тек пуко замагљивање суштине потребних коренитих и суштинских промена у нашој земљи.

Српски покрет обнове је први пут 2004. године Народној скупштини Републике Србије поднео Предлог закона о отварању досијеа. Иако је у међувремену више пута обнављана поменута иницијатива, законски предлог се, због одбијања других посланичких група, ниједном није нашао на дневном реду парламента.

А многи разлози налажу да Србија добије прописе који ће, зарад будућности, омогућити суочавање са прошлошћу. Потребно је, због тога, што пре донети закон о отварању тајних досијеа свих тајних служби, и полицијских и војних, и то почев од 1944. године. То је један од услова да Србија настави свој пут ка Бриселу. Неопходност усвајања тог закона истакнута је и у последњем извештају о напретку Србије ка ЕУ, известиоца Европског парламента Дејвида Мекалистера. У оквиру поглавља 23, Европска унија захтева од Србије да регулише ову материју, како би сваки грађанин имао право увида у сопствени досије. Жалосно је што Европа од нас тражи оно што бисмо сами од себе морали да тражимо и због самих себе да учинимо.

Без отварања досијеа нема ни реформе система правосуђа, што је предуслов за ефикаснији рад правосудних органа, јачање њихове самосталности и независности, обезбеђивање правде за све грађане и враћање поверења у правосудни систем.

Требало би архиве отворити онако како је то урађено са Штазијевим документима у бившем ДДР-у - савесно, без великих ломова и афера, да једини циљ буду, не политичке уцене, већ враћање достојанства људима. Ако не буду демистификовани досијеи, различите структуре и даље ће моћи да тргују подацима, уцењују политичаре, тајкуне и медије. Досијеи морају бити у потпуности отворени, са именима, како би био познат идентитет свих налогодаваца, организатора и доушника који су довели до тешких последица по живот људи.

Систем служби безбедности у Србији је остао непромењен деценијама, јер служба безбедности, та "стоглава хидра", има своје људе у правосуђу, влади, медијима, разним организацијама, али и у подземљу. Реформу безбедносних структура нужно је спровести тако да се сви запослени, као у Чешкој, Словачкој или Источној Немачкој, нађу на провери, па да они који су учествовали у злочиначким активностима не могу да се врате у службу, а они који су починили конкретни злочин да буду кривично гоњени. Пољска је, одмах по паду комунизма, као своју прву прагматичну лустрациону акцију, спровела реформу службе безбедности, из које је избачено осамдесет посто службеника. Собрање Бугарске је, на основу тамошњег закона о досијеима, формирало независну дванаесточлану комисију за проучавање архива, која је утврдила да је у десетогодишњем периоду (1991-2001), у Влади било 121 лице, а у Собрању 179, за које је утврђено да су у комунистичком периоду били сарадници службе државне безбедности. Иста комисија је обелоданила 2012. године да су, од тадашњих 15 митрополита и епископа Бугарске православне цркве, чак 11 били сарадници злогласне државне безбедности. У страху од обеледањивања сличних открића у Србији, тајне службе и њихови људи на стратешким позицијама у систему државне власти, већ 11 година спречавају усвајање Закона о отварању досијеа.

Државна комисија за истраге о злочинима комунистичког режима на тлу Србије, предвођена др Срђаном Цветковићем, објавила је податке о педесет и пет хиљада људи који су убијени у комунистичким погромима, после септембра 1944. године. Комисија је открила масовне гробнице које одговарају гробницама из "пет Сребреница". Нажалост, анестезирани грађани Србије на такав податак су реаговали нереаговањем. Гробнице из Сребренице и Вуковара само су наставак гробница из 1944. и 1945. године. А починиоци некажњених злочина увек су спремни да их понове.

Досијеи морају да буду отворени што пре, и када се то догоди, морају да буду доступни, не само грађанима на које се односе и њиховим наследницима, него и за научна и стручна истраживања, за образовне сврхе и информисање јавности, а с најважнијим циљем - да се злочини тајних комунистичких служби више никада и нигде не понове.