Време је да се у нашој земљи, у оквиру најављене реформе политичког система, отвори и тема о томе – да ли Србија треба да постане чланица НАТО? О овом питању би, коначно, требало разговарати озбиљно, промишљено, прагматично, одговорно и окренуто будућности.

Уз све уважавање емотивних разлога, због сећања на 1999. годину, бројни разлози указују да би за Србију било добро да уђе у Северноатлантски савез. Главни спољнополитички циљ наше земље јесте да постане пуноправна чланица ЕУ.

То је опредељење Владе Србије, свих парламентарних политичких странака и већине грађана. Пошто је тако, и пошто смо добродошли у Унију, не постоји ниједан разлог да према НАТО-у имамо другачији однос, јер су скоро све земље ЕУ истовремено и чланице НАТО-а. То се посебно односи на њене водеће земље. Нелогично је да су нам Немачка, Француска, Велика Британија, Италија, Грчка, Румунија, Словачка или Чешка пријатељске државе као чланице ЕУ, а непријатељске као чланице НАТО-а.

НАТО није само војни, већ и политички савез. Све бивше комунистичке земље централне и источне Европе, пре него што су се придружиле ЕУ, учланиле су се у НАТО. Ова Алијанса је земљама бивше Југославије – Словенији и Хрватској, као и нашим суседима - Мађарској, Бугарској и Румунији, била предворје за придруживање породици Европске уније. Од прикључивања НАТО-у, у овим је државама дошло до повећања политичке и економске стабилности, што је омогућило знатно већи прилив страних инвестиција, раст друштвеног производа и извоза, смањење инфлације, вишу стопу запослености, веће зараде и пензије, односно осетно побољшан животни стандард становништва. Приступање Западном савезу колективне безбедности је циљ и наших јужних суседа - Црне Горе и Македоније. НАТО већ одавно није табу-тема ни у Босни и Херцеговини, јер и председник Републике Српске Милорад Додик све чешће наговештава да се неће противити придруживању БиХ војно-политичком савезу, са седиштем у Бриселу. Србија услове за чланску карту НАТО-а може да испуни много лакше и за краће време, него критеријуме потребне за приступање Европској унији.

Ако будемо истрајавали на самопроглашеној војној неутралности, ризикујемо да постанемо пусто острво у овом делу Европе. Речју, може да нам се догоди да будемо мимо света и времена. Статус неутралности се, уосталом, не стиче скупштинском декларацијом, већ међународним признањем од стране великих сила. Заговорници такозване војне неутралности Србије су они који тврде да нам је НАТО „непријатељски савез“. То су они који би да се поново упуштамо у ратне авантуре, да поново „побеђујемо“, тако што ћемо да губимо становништво и напуштамо територије. Они, вероватно, сматрају да је Србија довољно снажна, војно, економски и политички, те да је сада прилика да искористи све слабости НАТО-а и 28 земаља чланица, и да им се зада завршни ударац. Против Србије у НАТО-у су и они који тврде да бисмо тиме изневерили Русију.

Уласком Србије у Северноатлантску алијансу, Русија не би добила противника, већ једног пријатеља више у НАТО-у. Противници Северноатлантске алијансе у Србији намерно заборављају, или прећуткују да Русија има свестране и институционализоване односе са Бриселом. НАТО и Русија су се 1997. године обавезали на „међусобну сарадњу у циљу стварања стабилног, безбедног и неподељеног континента на основама партнерства и заједничког интереса“. Ово партнерство је 2002. године ојачано стварањем Савета Русија - НАТО. Србија, све и када би хтела да буде чланица Евроазијске уније и система безбедности који је основала Русија, не би то могла да постане, јер се наше земље не граниче и деле их хиљаде километара. То је недвосмислено потврдио и председник Русије Владимир Путин у разговору с министром спољних послова Србије Ивицом Дачићем. Штавише, између Србије и Русије су земље НАТО, што нас поново упућује на то да аплицирамо за чланство у Савезу у којем су већ, или ће ускоро бити све земље нашег региона. У Партнерству за мир са НАТО-ом су, осим Србије и Русије, и 11 земаља бившег Совјетског Савеза. Без обзира на актуелни конфликт због Украјине, даљи развој ситуације у свету, претње миру, тероризам, нови безбедносни изазови и потреба да се очувају демократија, поштовање људских права, политичка, идеолошка, верска и национална различитост и толеранција, засигурно ће упућивати земље НАТО и Русију на још чвршћу политичку и војну сарадњу.

За Србију у НАТО-у су они који се у ово питање разумеју, којих се највише тиче и који најбоље знају шта Србија добија. То су припадници Војске Србије која од 2000. године веома успешно сарађује са структурама НАТО-а. Кроз ову сарадњу наша војска је прихватила стандарде НАТО-а, што је резултовало потписивањем ИПАП споразума који је Србију у овом аспекту изједначио са чланицама Алијансе.

Уласком у НАТО Србија ће моћи да учествује у доношењу најважнијих политичких и безбедносих одлука данашњег света. То нам пружа прилику да седимо равноправно за столом, а не да будемо на менију, као што је било у прошлости. Северноатлантски савет је једино тело у оквиру Алијансе које има политичка овлашћења и право на доношење одлука које се тичу Савеза. У овом телу су представници свих земаља чланица, а одлуке се доносе консензусом и заједничким пристанком. Дакле, у Северноатлантском савету нема гласања, нити се одлуке доносе већином. Немогуће је донети одлуку која ће да обавезује државу која за њу није гласала. То омогућава свакој чланици Савеза да задржи потпуну сувереност и одговорност при доношењу сопствених одлука. Нема никакве сумње да је будућност Србије у природном и логичном окружењу – у Европској унији и НАТО. На то нас упућује и наша прошлост.

Србија је у другој половини 19. века и почетком 20. века највећи могући напредак на политичком, уставном, законодавном, дипломатском, привредном, војном, научном, техничком и школском плану постигла угледањем на западне земље и сарадњом с њима. До Слободана Милошевића, са САД, Француском, Великом Британијом и већином западних земаља, никада нисмо имали конфликте, па ни озбиљније неспоразуме. Напротив, у преломним тренуцима наше историје имали смо њихову подршку. На Берлинском конгресу 1878. године, уз подршку западних земаља, Србија се, после више од четири века, вратила на мапу Европе, стекла независност, међународно признање и територијално проширење. Савезништво са најважнијим земљама Запада омогућило нам је да одбранимо независност и победоносно окончамо и балканске и светске ратове и остваримо циљ да се 1918. године, први пут у историји, практично сви Срби на Балкану нађу под једним државним кровом.