Ко ти ископа око? Брат. Зато и јесте тако дубоко.

 

Овим дијалогом може да почне сваки текст о грађанском рату. Ради се о нарцизму малих разлика и што су разлике мање то је мржња, суровост и злочин већи и док се наговештава такав рат у Украјини као да се не схвата каква патња и пропаст су могући. У односу на нас овде можемо све то подићи на квадрат, куб или, чак, енти. Још римски писци, бар оно што сам читао, о томе говоре: Апијан, Тацит или Цезар (од последњег је позајмљен наслов овог текста). Иза грађанских ратова остајала је пустош, о много тога мало знамо што због географске удаљености што због равнодушности. А и оно што знамо довољно је грозно. Сетимо се поља смрти (Камбоџа – Кампућија) лудог Пола Пота. Или воза покланих путника на граници нових држава Индије и Пакистана. Колико је тек затрпаних у пустињама Африке. И на другим местима, наравно. А тек мале верске разлике са великим последицама. У Византији ће, на пример, став о поштовању икона патријарха везати на магарца, али окренутог репу, многи ће умрети мученичком смрћу, неки постати свеци, а остали ће бити само мучки убијени. Историја света препуна је таквих примера. У Француској у време пацификације протестаната (каква реч за истребљење) један од команданата и племића (аристон – изабран, племенит) је у војном походу поубијао комплетно становништво провинције, а на примедбу да ту има и католика одговорио је да су сви заробљени негирали да су јеретици и он их је све послао драгом Богу који ће их, пошто све зна, лако разврстати на наше и њихове, а он је свој задатак извршио и протестаната у тој области више нема. Ни католика , додуше. И то је основна карактеристика грађанског рата, страшна суровост и масовни злочин. Шпански грађански рат у 20. веку је сличан. Сетимо се романа „За ким звона звоне“ у коме републиканци заробљавају локалну елиту (њихова је „кривица“ што су се мало уздигли изнад осталих)  и заједно са распомамљеном масом, убијају. Или, други пример. Фалангисти освајају насеља која су држали присталице народног фронта, скидају кошуље заробљеницима и стрељају све оне који имају траг на рамену од канапа или каиша од пушке. Сви мирно и без роптања иду у смрт, пошто би и они да су победници урадили исто. Само у једном насељу и само један заробљени вришти и тврди да је он невин. Стрељан је,  наравно, фалангистима се жури да „ослободе и стрељају“ у следећем насељу. Заинтригиран необичним понашањем, командир стрељачког вода пар дана касније поновно долази у то насеље и сазнаје да је стрељани човек локални поштар, а траг на рамену је од каиша поштанске торбе. Такав је грађански рат. Кривица се не истражује, а живот губи због „погрешног“ занмања.
             Наша искуства са грађанским ратовина, бар нама, показује какве опасности прете становницима Украјине. Но кренимо редом. Ми смо имали два грађанска рата (Дрги светски и ратови за југословенско наслеђе) и скоро са сигурношћу можемо рећи да оно што се дешавало код нас у случају грђанског рта у Украјини треба подићи на квадрат, куб или, чак, енти. Такав рат се у Украјини не искључује, али се и његовом изгледу и последицама не говори, а овај текст је посвећен том аспекту (страшној патњи, масовној смрти невиних, претварању до тада нормалних људи у бестијалне убице и као последица дуготрајна мржња и злопамћење). Но пођимо редом. Оба грађанска рата код нас имала су верски карактер. Карактеристично је, међутим, да су најгори зликовци регрутовани од оних који су променили веру. Усташе су преваходно из Западне Херцеговине, тј. Срби православци који су прешли у католичанство и покољи који су вршили су заправо над својим сплеменицима и рођацима. Део становништва, нарочито БиХ прешао је из разних разлога (од економских па даље) у ислам, а верска нетрпељивост се на овом подручју само појачала. На крају, веру је које због притиска које због посла променила и богата и у сваком погледу елитна група Срба (у Дубровнику на пример крупни трговци и бродовласници), али су их црква и угледни Срби одмах искључили из редова Срба и ови су хтели не хтели постајали не само католици него и Хрвати. Јер, наводно, само православни могу бити Срби. Глупост наравно, али водила се мртва трка између српских попова и српске политичке класе ко је већи кретен. У Украјини је у том погледу ствар још гора. Становништво се дели на атеисте, агностике, православне чији је поглавар руски патријарх, православне чији је поглавар украјински патријарх, унијате, католике, муслимане различитих оријентација итд. и дође ли до сукоба, знамо већ. Један од аспеката раздвајања код нас је језик који се већ сада, иако се исти  размножавањем  амебе (проста деоба) претворио у хрватски, бошњачко-босански (?), црногорски - заједнички назив не српски и српски језик. Тужно је, заиста, колико „стручњаци“ за језик не држе ни до науке ни до своје струке. У Украјини је ствар још гора. Иако је делу предака садашњих Украјинаца матерњи језик био други (од пољског па на даље и о томе је Чеслав Милош објавио неколико озбиљних књига) на мети се нашао руски језик и тиме Руси који живе у Украјини. То је поступак којим се пожар гаси бензином, слично се десило и са преласком из једне нације у другу. Сетимо се, на пример, да не постоји и буквално ни један чукундеда садашњих Црногораца који није био Србин и да ова нова нација, Црногорци,  заиста постоји, а део њих чак гаји посебну мржњу према Србима (својим чукундедовима). У Украјини су ти процеси још сложенији, а болесна мржња потенцијало још већа. Страдање и пропаст становништва често су завиисили од „погрешне адресе“. У Призрену („граду бијеломе“) и околини живело је уочи НАТО агресије око 30.000 Срба, у самом граду скоро половина тог броја. Данас тамо Срба нема и чак се од појединих група може чути да су то и заслужили. Да повраћаш. Или, да останемо на истом подручју, „познаваоци“ албанског менталитета су тврдили како се Албанци никада поновно не враћају и не насељавају на згариште. Кад су се у току бомбардовања Албанци под притиском (југословенске војске и полиције, НАТО бомби и ОВК) масовно и организовано исељавали из својих кућа и села, друга страна ( у већини српска) је одлучила да их остави без адресе. Кутије шибица су јефтине, а број руку спремних да пале радикално повећан. Да повраћаш. Наравно да су се Албанци вратили у своја насеља, своје куће обновили и српске запалили (шибице и даље јефтине и руке за палеж спремне), а касније у тзв. мартовском погрому исте руке и шибице пале цркве, уништавају гробља и споменике да сатру сваки траг постојања других на Космету. У Украјини је још више „погрешних“ адреса, а ако се грађански рат разбукта разбуктаће се и ватре и, бојимо се, неће изгорети само зграде већ и људи. Најгори и монтруозни зочин код нас у другом грађанском  рату су направили Срби у Србреници. Најпре су, користећи статус заштићене енклаве, Насер Орић и његови зликовци упадали у околна српска села и убијали и палили редом, затим су Срби ушли у Сребреницу, уз срамно саучесништво тзв. међународне заједнице и Алије Изетбеговића којима је то била прилика да се ослободе непријатне енклаве и да, истовремено, за то буду криви Срби.  Није важно колико је мистификације и неистине кад се  о Сребреници ради, за једне то је редован извор прихода, за друге надуван број жртава (погинули у пробоју опсаде, убијени пре освајања Сребренице, још увек живи уврштени у жртве и мртве итд.) оправдање за  све гадости које су и сами чинили. Све то није важно, јер чак и да је трећина истина, а јесте, учињен је монструозни злочин, одвојени су заробљени мушкарци и брутално побијени без суђења и утврђивања кривице и највећи број међу њима потпуно невини. Да повраћаш. Слично је, сетимо се , урадио Омер паша Латас давно пре тога. Послан од султана да пацификује побуњене словенске муслимане у БиХ против султана, он је заробио око 1000 младића из најбољих муслиманских породица, око 400 послао у Турску где им се губи сваки траг, а остале побио у самој БиХ. Циљ му је да остави БиХ без елите. Муслиманске девојке из бољих кућа остале су без адекватних мужева и родитељи их удају за младиће који припадају олошу и друштвеном талогу и из таквих бракова настаће и такво потомство. Елита ће тако нестати пошто се усудила да опонира Порти и султану. О тој елити сведочи и епска поезија. Та поезија хвали, знамо, српско јунаштво (Милоша Обилића, Војводу Момчиа и сестрића му Краљевића Марка...), али највећу хвалу епска поезија , да ја знам, изриче о младом муслимаском јунаку Бојичићу (цитат по сећању: Бојичићу бојиш ли се кога/Бога мало а цара ни мало, за везира ни хабера немам/ а за пашу ко за дора свога). Дакле, осим страха од Алаха, а и то врло мало, за Бојичића сви остали, рачунајући и султана, нису ни до колена. Циљ Омер паше Латаса јесте био да такве искорени. Убијање заробљеника у Сребреници подједнако је одвратно. У Украјини, пак буде ли озбиљног грађанског рата, неће бојимо се бити само једна Сребреница, нити само две стране, већ краткотрајни савези две стране против треће, четврте... и дуготрајни раскиди савезништава и много Сребреница. Прогони, паљевине и смрти на нашим просторима, и не само у поменута два грађанска рата, одвијали су се уз подршку, вољну и невољну, страних моћника. Карактеристичан пример су Албанци који се, са циљем некажњене пљачке и злочина ( последњи грађански рат донео је код нас бројне ратне профитере, а у Украјини ће повећати број богаташа-олигарха, наравно, богатство је било и биће стечено на невино проливеној крви.) ослањају на моћне: од султана до Клинтона. Ни други овде у том погледу нису невини. Сетимо се, кад су у питању Албанци, да милитантни део њих прелази у ислам, касније постају савезниици Мусолинија, па Хитлера, па Стаљина, па кинеских вођа, па дижу споменик живом Клинтону и ко зна за кога ће још бити до Велике („природне“) Албаније. У Украјини такође рачунају на савезништво моћника. Једни рачунају на наступ САД, а да они иза њих „чисте“ терен од „неподобних“, други то исто очекују од Русије, која ће без много истраге поновити догађаје освете над тзв. колаборационистима. Речју, трагедије и смрти масовних размера. Наравно, паметнима је јасно да Обама није Хитлер и да Путин није Стаљин, али како будалама то објаснити. Слутим, тешко или никако. Српски песник Љубомир Симовић написао је песму под насловом „На тридесетседмогодишњицу битке између партизана и четника на Јеловој Гори месеца септембра године 1944.“ И каже да где год закопаш у овој недогледној шуми наћи ћеш остатке хиљада погинулих у само једном боју грађанског рата. Последњи закључни стих гласи: „Ал зна се да нема/ ни једног од ових које трава крије/ ко од руке кума, оца, сина,/ или брата, погинуо није“. У Украјини прети у грађанском рату то исто, али рекли смо већ на квадрат, куб или енти. Јелових гора ће бити много више, али ће  као и овде, сви побијени и убице бити кумови и крви сродници. Да повраћаш.
                 Најгори и најодвратнији део је тзв. „коначно решење“.  Коначно решење, сетимо се, јеврејског питања (истребљење Јевреја) врше нацисти по Европи и резултат холокауста је да их после њега скоро нема, али се заборавља да се све то ради уз равнодушност и саслужење (намерно црквени термин) локалног становништва (Пољака, Украјинаца, Срба, Хрвата...), али и друге стране у рату (Британије, САД...) која чини препреке исељавању угрожених Јевреја из Европе. Једини изузетак, а да то знам, су Данска и Данци. Коначно решење српског питања у Хрватској је такође било успешно и у два полувремена, у првом доминирају Анте Павелић и Дидо Кватерник, у другом Фрањо Туђман, уз равнодушност и саслужење огромног дела Хрвата. Демографи би и данас, да им је стало до науке и струке, могли да израчунају тачну годину, а она није далеко, када ће Срби у Хрватској постати статистичка грешка. Да повраћаш. У Украјини, у случају распламсавања грађанског рата, „коначна решења“ (прогон, убиства, пустошења и покрштавања) могу захватити много већи простор од Хрватске и много више становништва.
                   Вести и писање о Украјини данас превасходно помињу геостратешке позиције, обнову хладног рата, различите економске и политичке интересе и понашања сходна тим интересима. Наговештаји грађанског рата се помињу, али као да се не схвата сва трагедија таквог сценарија и овај текст жели да скрене пажњу на тај аспект. Шта нама одавде остаје, евентуално, да урадимо. Уколико у нама има људскости, практично, само једно – молитва: Боже велики спречи грађански рат у Украјини, патњу и смрт, а ако је ђаво већ заиграо коло онда учини да неправедна победа и понижавајући пораз буду брзи да нема довољно времена да се остваре све потенцијалне бестијалности или, ако ће резултат бити подела Украјине, неправедна граница се подразумева, нека подела дође брзо и са што мање жртава. Да закључимо на истом језику (ligua Latina) који је дао наслов овом тексту: Salus populi suprema lex esto.


                                                              ТОМИСЛАВ ЈЕРЕМИЋ