Србија и на Истоку и на Западу. Ова стратегија, коју многи облаче у хаљине мудрости, маска је за ћорсокак: Србија нигде, ни на Истоку ни на Западу.

Исток је Русија и њена Евроазијска унија, али Србија је, са свих страна, окружена Западом, државама које су већ у Европској унији и НАТО алијанси, или ће им се придружити ускоро. Нема коридора ка Истоку, а Запад је суров и неправедан, па неће да нам, без икаквих услова, као Деда Мраз, отвори славине својих инвестиција и донација преко потребних Србији, него тражи корените системске реформе и промене, од темеља до крова државе, и одбија, упорно одбија, да нам поклони прелазну оцену из владања.

Ускоро ће се навршити четрнаест година од победе "проевропских снага" у Србији. Од тада па до данас, а све под плаштом европских промена, вођена је калкулантска политика "дрвеног гвожђа", стратегија врдалама, и тамо и онамо, ни тамо ни онамо, умножавани су стубови Србије ка њеној будућности, бриселски стуб, московски стуб, па вашингтонски, па пекиншки, ужурбано је опорављан и стуб несврстаности. Држава нам је, међутим, све дубље, тонула у живи песак, развлачена од градитеља свих тих стубова, само су они профитирали, и политички и статусно, у непокретној земљи све већег сиромаштва и безнађа.

Сада, када догорева до ноката, када су се на државну кућу сручиле и поплаве, кућа се не може оправљати малтерисањем "неких страних сила", ни призивањем у помоћ одавно мртвог Тита, ни подгревањем косовске реторике, ни јадиковкама да нас, са Запада, због "принципијелног" односа Србије према Русији и драми Украјине, саплићу у нашем гордом посртању на путу без путоказа.

Тај путоказ нам, никако, не може бити Титова политика, без обзира што, после свега што нам се догодило, суморну стварност прати носталгично сећање на време када је било друкчије и боље. Напросто, живимо у другом свету и времену. Нема више ни Совјетског Савеза, ни Варшавског пакта, ни Југославије, нема разједињене Европе и подељене Немачке, нема више ни оне Москве, у чијој се партијској цркви Тито увек молио, ни оног Вашингтона, у коме је била Титова благајна за маневрисање између комунистичког Истока и антикомунистичког Запада.

Данашња Србија не сме бити ни рупа на европском тепиху, ни антинатовски динамит у свом окружењу, а њена осећања према Русији и најбоље односе са Русијом нико у ЕУ нити оспорава нити ће да то чини. Управо је ЕУ највећи трговински, инвестициони и развојни партнер Русије, а Немачка испред свих. Са својим пророчким даром, Фридрих Ниче је, још у 19. веку, писао да ће, једнога дана, када се удруже руски дух и богатства са германским талентом за рад и организацију, бити рођен савез какав свет није познавао. Столеће цело касније, генерал Де Гол ће отићи корак даље, визионарски повезујући целу Европу са Русијом.

И када је то било уносно и када није, у Србији је руски прозор био отворен, и биће отворен, али Србија више нема ни времена ни права да окива саму себе. Морамо у ЕУ, на Запад, брзо и најбрже, без оклевања и ма каквих услова.

Потписан је Бриселски споразум, пуна и свестрана нормализација односа са Косовом је неминовна. Косовску независност признало је, до сада, 110 од 193 чланице УН и 23 од 28 чланица ЕУ. Убедљива већина. Узалудно је лобирање по Африци и Јужној Америци против стварности коју Србија не може да промени. Никакву корист немамо од одликовања шефовима држава које још нису признале да је Косово држава и од бајки да Русија, својим ветом у Савету безбедности УН, чува Косово у саставу Србије. Враћајући себи свој Крим, Русија се управо ослонила на став Међународног суда правде да је независност Косова легитимна.

Не може бити споран императив нове државне политике Србије према Немачкој, ако се, макар и у последњем тренутку, наша државна стратегија окрене према Бриселу, јер се у Брисел стиже кроз Бранденбуршку капију. Ка тој главној капији ЕУ одавно се запутила и све моћнија Турска, а један од њених стратешких приоритета је инвестициони, технолошки и културолошки продор на Балкан, и никако случајно на Балкан. Од 60 милиона Турака у тој земљи, близу 30 милиона њих имају своје балканске корене, а око пет милиона вуку историјско порекло од језика који је, данас, за неке српски, за неке хрватски, за неке босански, а за неке црногорски. Мудра политика би у томе препознала и додатни разлог за свестрану сарадњу са том државом, са којом нас повезују заједнички векови, и која, и данас, многим Бошњацима у Србији, БиХ и Црној Гори, као и многим Албанцима на Косову, емотивно значи оно што и Србима значи Русија.

Тачно је да смо мали и слаби, али није тачно да од нас ништа не зависи. Управо од нас све зависи, како је, немачки прецизно, премијеру Александру Вучићу саопштила канцеларка Ангела Меркел. Подршка водеће силе ЕУ није спорна, али од нас зависи хоћемо ли ту подршку европеизацији Србије и добити. У ЕУ не можемо без европских стандарда, а без тих стандарда, без свестраног европског преображаја Србије, неће бити помоћи ни Немачке нити иког са Запада.
Пред Србијом је последња прилика да ускочи у воз ка Европи. Буде ли она пропуштена, Србија ће наставити своје пропадање и бесциљно тумарање путем без путоказа.