Књига о Ибарској Магистрали пише се и кад се не пише, и кад се говори и кад се ћути, и неће јој умаћи ниједан кривац нити тајна.

Као и све књиге о великим злочинима, она не може имати ни краја ни последњег издања, јер никада ма које перо, сведочење, крик или пресуда не могу казати све о 3. октобру 1999. године.

Била је недеља. Машинерија смрти једне државе упућена је на Ибарску Магистралу са задатком да тај друм претвори у гиљотину.

Десетине разних возила, укључујући и камион-тенк натоварен песком и експлозивом, хеликоптери, водови тајне полиције предвођени генералима и пуковницима, извели су крвави пир убиства четири човека, док су, у спортској опреми, ишли на излет. Онај пети, који ово пише, чудом неким је преживео.

Ужасно је и сећати се. Као у паклу, не знајући да су свуда око мене убице, док ми је Веско умирао на рукама, звао сам у помоћ Звонка, Гагу и Вучка, који су на тај излет, на Равну Гору, ишли колима иза мене. Нечовек неки говорио ми је да су они отишли по хитну помоћ, а знао је да су сва тројица била под камионом који су потресале експлозије и обавијао непровидни дим. Други, у плавој тренерци, шеткао се разбојиштем и неком, телефоном, јављао: „Ђубре је живо“. Мислио сам да он мисли на возача камиона. Касније ћу сазнати да је то био генерал, полицијски заповедник Београда, и да је мислио на мене. Касније ће се открити и да су се убице, одмах по масакру, окупиле у једној крчми, да прославе.

Због свега што је четвороструком убиству претходило, начина на који је извршено, као и оног што се касније догађало и догађа се и даље, Ибарска Магистрала престала је да буде име једног пута. Постала је симбол злочина, а у стране језике ушла је под значењем: државно убиство, државни тероризам.

Тај појам, тероризам државе, после Магистрале пробија се и у језик Срба, иако су отпори огромни, јер је у Србији, и данас, много оних који злочин власти, злочин државе, доживљавају као право државе. Осим тога, под влашћу Слободана Милошевића, у ратовима у којима је земља окићена гробовима, људски живот изгубио је и своје само вредносно значење.

Команда смрти очекивала је да ће се огромна већина оних који су се пред Србијом и светом шепурили као противници Слободана Милошевића радовати убиству на Ибарској Магистрали, јер ће у том злочину они сагледавати шансу за себе. И тако је и било. Страшно, али истинито. Преко гробова мојих најдражих и најбољих, хијене у опозицији похитале су у своју промоцију.

Књига о Магистрали не може заобићи истину да нико од лидера такозваних антирежимских странака, осим једног, није дошао у кућу породица убијених да изјави саучешће, нити се појавио на сахрани Веска, Звонка, Гаге и Вучка. Већина њих нису, чак, ни послали телеграме, иако су то, по зову личне савести и уз ризик од казне, учинили и неки Милошевићеви људи.

У шоку, на мети крвника и напуштен од „савезника“, Српски покрет обнове затражио је од мене полумртвог да заборавим све, да пређем преко свега и да објединим опозицију. Срце се опирало, али избора нисам имао. И тако је, 10. јануара 2000. године, сто дана после Магистрале, створен ДОС – Демократска Опозиција Србије. Ја сам кумовао имену и програму. То ми је један од најтежих дана у животу. Са фанатичном страшћу, такорећи сви настојали су да заједнички документ заобиђе злочин на Ибарској Магистрали или да он буде споменут разводњено.

Тако су се понашали и на великом митингу ДОС – а, на београдском тргу Слободе, 14. априла 2000. године. Иако је тај протестни скуп одржан под паролом отпора грађана Србије државном тероризму, нико од деветнаест лидера опозиционих странака и удружења, осим мене, није ни споменуо тероризам и Магистралу.

Чаша жучи била је препуњена, али су ме са свих страна присиљавали да, и даље, будем слеп и нем. И тако су, два месеца касније, у мом стану у Будви, убице са Магистрале пуцале на мене. Оружије им је напунило и срамно држање опозиције, као и јавно ругање Српском покрету обнове због свакодневног подсећања на масакр на Магистрали.

То су најбоље знали Мирјана Марковић, Слободан Милошевић, Радомир Марковић и Легија, главни командант убица. Сигуран сам, међутим, да су били више него зачуђени, најпријатније зачуђени, сазнањем да нико од лидера ДОС – а, коалиције коју сам створио ради рушења државног тероризма у Србији, није отишао у Будву, да ме обиђе после атентата. И не само то. Нико, сем двојице, није ми ни телефонирао, а Зоран Ђинђић и Војислав Коштуница још су се, јавно, и ругали мојој трагедији.

Књига о Магистрали, која се пише сама, књига је и о Славку Ћурувији, Ивану Стамболићу, Дади Вујасиновић, судији Небојши Симеуновићу, Бранивоју Милиновићу, Миодрагу Николићу, Пеђи Старчевићу, Оливеру Ивановићу, српским ђацима стрељаним у кафићу „Панда“... свим жртвама Службе смрти.

Одакле ми, питају многи, снага да се, после свега, борим и даље? Црпем је из бола који не престаје ни у сну.

Убијени на Магистрали са мном су били и на Косову Пољу, 29. септембра 1990, када је Милошевић наредио да будем каменован. Са мном су били и 9. марта 1991, и на Видовданском сабору 1992, и оне вартоломејске јунске ноћи 1993, и за време тромесечних протеста три године касније, и на Преображењском митингу 1999, и свих оних месеци када су падале бомбе на Србију. Пратили су ме и у Јасеновац, октобра 1990, када смо отпевали Вјечнују памјат на том највећем гробу српског народа.

Са мном су били и 3. октобра 1999, када су Слободан Милошевић, Мирјана Марковић, Милорад Улемек Легија, и још цели водови разбојника, направили њихов Јасеновац на Ибарској Магистрали.

Убијени ме посећују у кошмарним сновима, који не престају. Теше ме да су они живи, да сам у забуни.

Нема забуне. О крвавим магистралама једног терористичког режима, данас има много лажи, и почасти за злочинце. Има славе за њихове заштитнике и саучеснике.

Књига о Магистрали књига је и о томе свему. Она се пише Овде и Горе. Она одређује и казну.