Тридесет и три године су од деветомартовских демонстрација, које је сазвао и предводио Српски покрет обнове, тада водећа национална и прозападна странка опозиције, најснажнији противник неокомунистичког и антизападног режима Слободана Милошевића.

Поредак у социјалисте маскираних стаљиниста, КГБ-овске Удбе и генерала Војске био је Деветог марта 91. оборен на колена. Голоруки демонстранти, којима су се придружили и београдски студенти, узбунили су Србију. Директор и четворица уредника београдске телевизије, пропагандне тровачнице народа мржњом и лажима, коју сам назвао ТВ-Бастиљом, поднели су оставке. Пао је и министар полиције, сви ухапшени демонстранти су ослобођени, а тенкови Војске повучени са улица Београда.

Деветог марта није се могло постићи више, али се могло и морало наставити са протестима, што је, по мом изласку из затвора, СПО и захтевао, али су то наши савезници из опозиције, пре свих Демократска странка, одлучно одбили. На ослобођеним медијима проглашена је победа над Милошевићем, а заслуге за ту „победу“ приписиване су зачељу деветомартовске буне.

Још је, уз песме, код Теразијске чесме, прослављана победа, а „побеђени“ диктатор маскира се у великог Србина. Изјављује да република Србија више неће признавати одлуке савезних органа за које процени да нису у њеном интересу. Изриче претњу: можда Срби не умеју да раде, али умеју да ратују!

Био је то олујни ветар у већ најављену сецесију двеју федералних чланица, Хрватске и Словеније, а и подршка побуњеним Србима у Лици, Книнској Крајини, Источној и Западној Славонији, који су тражили отцепљење од Хрватске...

***

Од убиства Југославије па све до данас, а нарочито последњих десетак година, здруженом пропагандом из Београда и Москве, српски народ се обмањује и трује оптужбама да су Америка и Европа рушили и срушили Југославију и да Милошевић, генералска партија његове супруге и стаљинистичка Удба нису могли да спрече ту „антисрпску заверу Запада“.

Врши се стратешки осмишљени злочин над истином.

Деветомартовска буна против антизападног бастиона у Београду оснажила је била наде и у Америци и у тадашњој Европској заједници да се Србија и Срби могу ослободити својих антидемократских и антицивилизацијских окова и да држава Југославија може и мора бити сачувана.

На одлуке парламената у Хрватској и Словенији, усвојених истог дана, 25. јуна 91, САД и Европска заједница улажу вето, а Џејмс Бејкер, државни секретар САД, хитно стиже у вишедневну посету Београду.

Као лидер најснажније прозападне странке у Србији, која је била за чланство Југославије, самим тим и Србије, и у Европској заједници и у НАТО алијанси, био сам упознат са свим детаљима драматичног Бејкеровог боравка у југословенској и српској престоници.

Дуже од десет сати, у Палати федерације, разговарао је Бејкер са председницима свих шест република, са савезним премијером Антом Марковићем, председником умирућег Председништва Југославије Стјепаном Месићем, и министром војним генералом Вељком Кадијевићем. Затражио је од Фрање Туђмана и Милана Кучана да, ултимативно, одустану од сецесије, а од Милошевића да повуче своју одлуку да република Србија неће признавати одлуке федералних власти.

Државни секретар САД обећао је да ће, пречицом, мимо свих процедура, Југославија бити примљена и у чланство НАТО алијансе и Европске заједнице. Обоје под само једним условом: да се демонтира поредак стаљинистичког КГБ у држави, а то значи у Србији пре свега. За подршку том пројекту донео је и донацију у износу од ондашњих пет милијарди долара!

Одбили су све, и Милошевић и Туђман. Милошевић, због очекивања да ће совјетски маршали и генерали срушити Михаила Горбачова и обновити стаљинистички поредак у Кремљу, после чега ће му у помоћ доћи Црвена армија. Туђман, због тога што би чланство Југославије у Европској заједници и НАТО савезу био крај његових снова о независној хрватској држави. И Милан Кучан, председник Словеније, одбио је Бејкера. Рекао је:

„Ми смо за НАТО и за Европску заједницу, али тамо нећемо стићи све док смо у Југославији, јер су и Србија и југословенска војска стратешки против Запада.“

***

У јесен 1992, у Вашингтону сам разговарао са Џејсом Бејкером. Држава у којој сам рођен нестајала је у крви и у рушевинама, а Бејкер се присећао састанка у Београду и свог узалудног настајања да се спречи трагедија. Рекао је:

„Убеђивао сам месечаре, који су страшно журили ка пожару, ка рату, ка убиству државе и самоубиству свих у њој.“

Пропуштена историјска прилика, донета у Београд на крилима Деветог марта 91, узроковала је апокалипсу. Близу двеста хиљада убијених, стотине хиљада рањених, милиони раскућених, неугашени гејзири мржње на развалинама једне велике државе, у слом и националну срамоту претворени победнички и ујединитељски двадесети век српског народа... Ово су страшне последице Милошевићевог НЕ Европској заједници и Америци у лето 91. године.

Историја памти. Историја ће да суди и пресуди када је не буду тумачили и кривотворили виновници нашег највећег националног пораза откада постојимо.

У Европу, на Запад! Тридесет и три године после Деветог марта, у Србији су против Европе и Запада иста Удба и њени ескадрони као и судбоносне 91. године.