Врх су људског и политичког бешчашћа изјаве наших бивших партнера из ДОС-а, коалиције основане 10. јануара 2000. у просторијама СПО, да је Вук Драшковић „петог октобра 2000. био на власти и на страни Слободана Милошевића“!

Вук Драшковић је тог 5. октобра био у свом стану у Будви, где га је чувала црногорска полиција од могућег новог атентата, и на телевизији гледао како се лидери ДОС-а грле са Милорадом Улемеком Легијом, командантом Удбине терористичке ЈСО, са Душаном Спасојевићем и Милетом Луковићем, вођама Земунског клана мафијаша и убица.

Вук је гледао и слушао како се за „хероје 5. октобра“ и „ослободиоце Србије“ проглашавају државни терористи који су 15. јуна у Будви, по налогу Слободана Милошевића, покушали да га убију, који су 3. октобра 1999. на Ибарској магистрали, у атентату на њега, поубијали четири млада човека из Вукове породице и странке. И који су 11. априла 1999. стрељали новинара Славка Ћурувију, крајем августа 2000. киднаповали и на Фрушкој Гори погубили Ивана Стамболића, председника Србије пре Слободана Милошевића. Који су, уочи 5. октобра, киднаповали и у Дунав бацили судију Небојшу Симеуновића. Који су широм Србије, Хрватске, БиХ, починили небројене злочине. Који су убијене албанске цивиле по Косову превозили у Србију, бацали их у Дунав и језера, тајно закопавали на полигонима Милошевићеве полиције...

Ово је све истина. Њу не могу сакрити нити заменом теза фалсификовати Легионари, Легијини петооктобарски савезници из ДОС-а.

Они знају и да су Легија и Земунци били стварни господари Србије после 5. октобра. Да су убијали, киднаповали и пљачкали кога су год хтели. Да су лидери ДОС-а одлазили у Шилерову, у штаб убица, да од њих примају налоге шта да раде. И да је Вук Драшковић јавно упозоравао премијера Зорана Ђинђића да ће пакт са ђаволом, на крају, платити својим животом, што се и десило.

Лидери ДОС-а криви су за убиство борбе и надања у демократске промене и бољу Србију, од 9. марта 1991. до 5. октобра 2000. године.

Показало се да оно што је грбо рођено 5. октобра 2000. не могу да исправе ни време, ни заборав, ни хорско анатемисање СПО и Вука Драшковића.