Уиграни медијски тим служби безбедности ових дана застрашује Србе повратком демократа на власт у Вашингтону, говорећи да су они непријатељи Србије. Од Трамповог изборног пораза, свакога дана, у специјалним ТВ емисијама и на страницама већине дневних и недељних издања новина, најављује се напад нове администрације на виталне српске националне интересе и у Србији и у нашем региону. Говоре да су то они исти људи који су бомбардовали Србију и Републику Српску, који су нам отели Косово и помогли хрватску „Олују“. И да ће наступати удружено са ЕУ и НАТО алијансом, са циљем да сруше Дејтонски споразум, да Косово уведу у чланство УН, да из Србије потисну њене савезнике, Русију и Кину, да... Списак злих намера је предугачак, а речник је сличан речнику из трагичних деведесетих.

Србија то слуша и чита свакога дана. Стотине хиљада сиромашних, неуких и очајних због много чега у свом животу исказују бес и мржњу према Западу, а пре свега према Америци.

Нема јавних одговора на фабриковане неистине и опасно хушкање Срба против водеће силе света, или су одговори ретки и слабашни.

Заборавили смо да ни Републике Српске ни Дејтонског мировног споразума не би било да није било управо Америке. Здружене војне снаге Бошњака и Хрвата надирале су са запада, Бањалука је била пред падом, а онда је у војној бази Рајт Патерсон, где се преговарало о миру у БиХ, речено Изетбеговићу и Туђману: „Обуставите офанзиву, вратите трупе на полазне положаје, или ћете бити бомбардовани!“

Заборавља се и да је Милорад Додик рекао: „Бољи споразум за Републику Српску од оног у Дејтону није могао бити написан“. Американци су аутори Дејтона. Они. Антисрби.

Они су главни креатори и Плана „З-4“ за Српску Крајину. А тај план су одбили и призвали хрватску „Олују“ Милошевић, његове службе и људи.

И у Рамбујеу, на самом почетку конференције, Американци су гарантовали останак Косова унутар граница Србије, али је Милошевић споразум одбио. Нису нам Американци отели Косово, него српски антизападни фанатици и зилоти, налик овим данашњим који сатанизују нову власт у Вашингтону без иједног повода, пре него што је нови председник и ушао у Белу кућу.

Амбасадор Русије у Београду обећава: „Неће Америка политички отети Србију!“ Од кога? Од Србије? То не би било логично. Од Русије? То амбасадор није рекао. Речима тесно, а порукама широко.

Само од једнога захтева долазеће америчке администрације, који би подржали и у Паризу и у Берлину, стрепе антизападни штабови и у Београду и њихови спонзори у Москви. Да се, напокон, две деценије од Милошевићевог пада и свршетка ратова у бившој Југославији, демонтирају и развласте службе безбедности из крвавих деведесетих, и да се, по узору на некадашњу Источну Немачку, Чешку, Пољску, Мађарску, Румунију и Бугарску отворе тајни досијеи о злочинцима и злочинима. И да се кривци лустрирају, да одговарају.

Ослобођена окова те мрачне силе, њене мреже, официра и доушника у власти, у опозицији, у медијима, у Цркви, у правосуђу, у мафији, Србија би се вратила себи, и демократски и цивилизацијски. И брзо би кренула у споразуме са Албанцима, Бошњацима, Црногорцима, Хрватима, са свима. Испружену руку те Србије нико не би одбио.

Две деценије и Вашингтон и Брисел према Србији воде стратегију дрвеног гвожђа.Траже демонтажу Милошевићевог наслеђа, али не и демонтажу комунистичких и кагебеовских служби безбедности, које су нетакнуто и најопасније Милошевићево наслеђе и његови ревносни чувари. Мрежи тих служби прворазредни стратешки циљ је да спрече и минирају свако кретање Србије ка ЕУ и Западу.

Настављачи Милошевићеве антизападне политике и браниоци свих злочина служби више и не крију да су пред остварењем циља. На политичку маргину одбачени су сви који су деведесетих страдали, били и убијани, због стратешког опредељења за Србију на Западу, у ЕУ и НАТО алијанси. Замрзнути су конфликти и закочени споразуми на Косову, у БиХ, покренуте су поделе и мржње и у Црној Гори. У Србији су основане и многе странке и удружења које позивају на подизање зида према Западу, а пре свега према Америци. Нема ни медијског ни политичког простора за странке, удружења и програме који су за придруживање Србије НАТО алијанси и Европској унији и за најчвршће партнерство и пријатељство са Америком. Еврофилија огромне већине Срба преокренута је у еврофобију.

„Лажи и зле вести су заводљиве, као боје дуге“, каже Александар Дугин, московски идеолог „меке моћи Русије“, како на Западу називају пропаганду неистина и обмана, чија жртва није само Србија.

Нису непријатељи Србије ни у Вашингтону, ни у Паризу, ни у Берлину, ни у Бриселу. Они су у службама мрака и злочина, које сталне сукобе и страдања намећу као националну обавезу. Непријатељи Србије су у њиховим овдашњим и страним штабовима. Све што наговести нормалнију будућност и кретање ка Западу, одмах бива анатемисано. Бриселски споразум, мини Шенген, Вашингтонски споразум...

И политички, и правно, и стварно, Србија се мора отети од њеног Левијатана. Не ни због Америке ни због Европе, него због себе.