* Колико је све што се догодило у Краљевини Југославији пре Другог светског рата било предодређено убиством краља Александра?

- Краљ Александар је био громобран над Југославијом, државом коју је он створио, а многи су, од њеног настанка, настојали да је разбију. Италија, Аустрија, Мађарска, Бугарска, Совјетски Савез, Коминтерна. Верује се да су главни, унутрашњи, противници државе били комунисти, хрватски сепаратисти и, касније, усташе. Пред пут у Марсеј, са кога се није вратио, Александар је рекао да су најопаснији унутрашњи непријатељи Југославије у Београду, и најавио обрачун са њима. Са црнорукцима у војсци и националној интелигенцији, који су проповедали Велику Србију и бацање Југославије „у мутну Марицу“, као и са зилотима у Српској православној цркви, који су државно јединство са католицима проглашавали за светогрђе.

* Да ли би, да није убијен, Александар другачије од кнеза Павла водио и унутрашњу и спољну политику?

- Тешко питање. Верујем да он не би пристао на стварање Хрватске бановине, државе у држави, и да не би успоставио дипломатске односе са Совјетским Савезом. Ни кнез Павле није желео ни једно ни друго. Околности су га на то присилиле. Он није имао ни харизму, ни упорност Александрову да учврсти војни савез Југославије са Грчком, Турском и Румунијом, као брану свим спољним претњама и уценама. Павле је био тих, никада плаховит, увек умерен и деликатан. Државник голуб у времену јастребова.

* Због чега су Велика Британија и САД толико инсистирали да Југославија уђе у рат са Немачком, иако се знало да ће Југославија бити разорена? Притом, ни Велика Британија ни САД нису понудили никакву помоћ Југославији за тај рат? Слично је било и са СССР-ом...

- У предвечерје 27. марта 1941, ни у Европи ни у свету не постоји антинацистичка и антифашистичка коалиција. Са Хитлеровим Рајхом ратује само Британија. Француска је била окупирана, Америка војно неутрална, а Совјетски Савез је, у договору са Хитлером, раскомадао Пољску, окупирао балтичке територије, делове Финске, Бесарабију... Британија тера кнеза Павла у рат са Рајхом да би ослабила немачке нападе на њу. Стаљин неће рат са Хитлером, али притиска кнеза Павла да се жртвује и одгоди немачке припреме о нападу на Совјетски Савез. Америка, такође, захтева да заратимо, да помогнемо Британији, а сама неће да загази у рат. И Лондон, и Вашингтон, и Москва траже, и то и не крију, да Краљевина Југославија изврши самоубиство, да се жртвује за њих.

* Зашто је Хитлер у извесној мери био осетљив према Југославији, називајући је чак и својом "примадоном"?

- Краљевина Југославија је само на папиру, а не у стварности, приступила „Тројном пакту“. У бечком дворцу Белведере, 25. марта 1941, Немачка, Италија и Јапан гарантовали су – војну неутралност Југославије. Хитлеру, који се у потаји спремао за напад на Совјетски Савез, није било стало до било какве балканске ратне авантуре. Желео је само једно: да Југославија буде мирна. По потписивању бечког протокола, Иво Андрић, тадашњи наш амбасадор у Берлину, рекао је истину: „Нисмо дали ништа, нисмо се одрекли ничег, а сачували смо све.“

Мени се чини да је Хитлер из два посебна разлога имао и посебан однос према Краљевини Југославији. Поштовао је Српску војску из Великог рата, а био је тој војсци и захвалан због њеног одлучујућег доприноса рушењу Хабзбуршке царевине, коју је он презирао. Говорио је: „Да није пропала Аустроугарска, не бих могао Рајху припојити Аустрију“.

* Колико је на војни пуч 27. марта утицало свеже сећање на Велики рат у коме је Србија, такође, најпре поднела велику жртву да би на крају однела велику победу?

- Британски дан у Београду: то је био 27. март 1941. Кнез Павле је био фанатични англофил. До те мере да је нашим службама безбедности било забрањено и да надзиру вршљање британских агената по држави. Милан Стојадиновић је зазирао од Британаца и минирао њихове акције. По налогу из Лондона, кнез Павле га је сменио, стрпао у кућни притвор и, без икакве државне пресуде или одлуке, испоручио Енглезима као њиховог заробљеника! После тога, Британци су у Београду радили шта су год хтели. Подмићивали су генерале, официре, новинаре, црнорукце, југословенске агенте, интелигенцију, студенте. Винстон Черчил је, отворено, поручивао свом амбасадору Ричарду Кембелу: „Притискај, гњави, уједај кнеза Павла, његове људе и команданте, морамо их утерати у рат!“ Верује се да је Черчил и аутор прогласа српским војницима и студентима, који је ББЦ емитовао на српском језику, да „морају следити косовски завет славног кнеза Лазара и определити се за царство небеско!“

Припити Стеријини „родољупци“, каквих су и данас пуне српске крчме и механе, грме на сав глас: Ето рата, нама брата, јооој! Србија је опијана култом непобедивости.

* Главни јунак Вашег романа, који је био новинар и саветник кнеза Павла, за пуч најтеже оптужује академика Слободана Јовановића и патријарха Гаврила Дожића. Зашто баш њих двојицу?

- Њих двојица су за народ били главни тумачи и земаљских и небеских путоказа. Да они нису подржали пучисте, пуча не би ни било. Не могу да докучим мотиве за слепило професора Слободана Јовановића. Ту мудру главу, извесно је, енглески агенти нису ни опјанили ни подмитили. Патријархово опредељење за изгинуће и народа и државе нимало не чуди. Косовски завет, према коме је цео српски народ Исус Христос, па између живота и смрти мора увек да бира смрт, врховна је вера Српске цркве!

* Колико је у догађајима 27. марта у Београду учествовало присталица комунизма и СССР-а, а колико антифашиста, монархиста, српских националиста...?

- Комуниста је тада било врло мало, углавном међу универзитетском омладином. Пуч изводе од Британаца поткупљени генерали и официри, а народ масовно на улице Београда изводе још свежа антинемачка осећања из Великог рата. Комунисти се придружују демонстрантима, али без поклича против Хитлера, који је тада у савезу са Стаљином. Они кличу Стаљину и совјетској Русији, говоре против мртвог краља Александра и те ноћи свргнутог му брата кнеза Павла.

* Да ли би, уз нарастајуће усташтво и незадовољство муслимана у БиХ, влада Цветковић-Мачек пала и да није било 27. марта?

- Влада Цветковић-Мачек не би пала. Бар не до јесени те године, када би кнез Павле кормило државе препустио младом краљу Петру. А не верујем да би, усред рата, ни Петар провоцирао унутрашње ломове.

* Да није било пуча 27. марта, да ли би било НДХ-а, Јасеновца, дечијих логора, усташког геноцида над Србима?

- На вест да је Краљевина Југославија потписала споразум у бечком дворцу Белведере, дворцу из којег је Франц Фердинанд 1914. отпутовао у Сарајево, Радио Београд је прекинуо програм и почео да емитује – посмртни марш! У исто време, усташки поглавник Анте Павелић, у свом избегличком штабу у Италији, каже својим усташама: „Ово је црни дан за наше снове да срушимо Југославију и формирамо усташку хрватску државу. Можемо још само да се надамо да ће луди Срби срушити бечки договор!“

Непуна два дана касније, то се и догодило. Од Британаца плаћени српски генерали и официри, црнорукашка национална интелигенција и Српска православна црква учинили су баш оно што су желели заклети и највећи непријатељи и Краљевине Југославије и српског народа! Поклич „Боље гроб него роб!“, донео нам је обоје: стотине хиљада гробова и милионе робова.

Да није било 27. марта, не би било ни геноцидне усташке Хрватске, ни Јасеновца, ни Јадовног, ни логора за децу, ни поглавника Анте Павелића, ни комунистичке револуције, ни маршала Тита. Ово је неспорно.

* Да ли би и како Југославија заврсила рат на страни победника? И да ли би комунисти, ипак, дошли на власт, односно да ли би послератном "поделом карата" великих сила Југославија била стављена под утицај СССР-а?

- Само су главни јунак мог романа и још двојица људи оданих Двору, један новинар и један пуковник, знали за тајни план кнеза Павла. Снажити државу, јачати војску и, у часу када Руси крену у незадрживу контраофанзиву, ући у рат против Хитлера и Мусолинија! То би се, дакле, догодило у лето 1943, после немачког слома код Курска. И није искључено, чак је и вероватно, да би се Американци и Британци искрцали на нашу обалу Јадрана и да би тај балкански фронт убрзао слом Трећег рајха, а Краљевина Југославија рат завршила као победник. Црвена армија не би ослобађала Београд нити би залазила на територију Југославије. А у послератној подели Европе, Југославија би била на Западу и међу првим оснивачима НАТО алијансе... И будућност нам је сахрањена 27. марта 1941. Можда због тога тај дан и славимо. Као да су несрећа и смрт заветни избор Срба.

* Да ли је Милан Недић покушао да настави политику кнеза Павла? Како гледате на покушаје рехабилитације Недића која је прошле године правоснажно одбијена?

- Све и да је хтео, Милан Недић није могао да настави курс кнеза Павла. Држава је била окупирана и раскомадана, а он је, жртвујући и свој образ и војничку част, прихватио улогу квислинга. Када га је Дража Михаиловић јавно назвао „националном срамотом“, Недић му је послао једно писмо, са само једном реченицом: „Лако је дати живот за отаџбину, јер смрт боли тренут-два, а дати образ за отаџбину је много теже, јер ће срамота да боли и у гробу!“ Не знам, заиста, шта бих тим речима додао, ни шта бих одузео.

* У роману један од ваших ликова каже да не замера владики Николају што је говорио на сахрани Димитрија Љотића, без обзира на то што је Љотић био нациста и што се крвнички тукао са герилцима Драже Михаиловића. Како посматрате лик и дело Димитрија Љотића?

- Димитрије Љотић је један од малобројних Срба који су се одушевљавали националсоцијализмом Адолфа Хитлера. Његов политички покрет Збор је био противник комуниста, Јевреја, масона, западних капиталиста и либерала. Кнез Павле није скривао презир према Љотићу, а Милан Стојадиновић је поникао из његовог шињела. И не само он. На предавању у Коларцу 1935, владика Николај Велимировић каже: „Ипак се мора одати признање садашњем немачком вођи, који је као прост занатлија и човек из народа увидео да је национализам без вере једна аномалија, један хладан и несигуран механизам. И, ево, у 20. веку он је дошао на идеју Светог Саве и као лаик подузео је у свом народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју!“ Кнез Павле је, пак, Хитлера називао „лудаком и злом“. Када га је први пут срео и руковао се са њим, кнеза је, како је испричао, подишла језа.

* Можете ли да упоредите ситуацију у Југославији пред Други светски рат са овом садашњом у Србији када се најављује решавање косовског питања? Да ли је власт у Србији пред сличним изазовом као кнез Павле када је морао да бира између срца и разума?

- Пред Други светски рат било је Југославије, а сада је нема, па нема ни поређења. Ситнице, често, креирају историју. Лако се могло десити да Краљевина Југославија буде обновљена, а да је обновљена живела би и данас. У рану јесен 1944, заповедник Хитлерових балканских снага, фелдмаршал Александер Лер, исти онај који је бомбародвао Београд у априлу 1941, понудио је капитулацију својих трупа генералу Дражи Михаиловићу, под условом да капитулацију приме и амерички официри, који су тада били на Равној Гори, и уз гаранције председника Рузвелта да његова заробљена војска неће бити предата Русима. Пуковник Роберт Мекдауел и Дража то прихватају, а Рузвелт се саветује са Черчилом. И одбија такву немачку предају.

Питате ме за Косово. Поново је, пре две деценије, уз позиве на косовски завет кнеза Лазара, Србија изабрала пораз и погибију. Ушла је у рат са НАТО алијансом, рат изгубила, капитулирала и потписала губитак Косова. Све је тиме решено. Албанци су добили власт над Косовом, а Срби косовску трагедију и црквене литије да се на Голготи не умире, него васкрсава!

У мом роману, један робијаш, антикомуниста, каже другом робијашу, Црногорцу: „Да ви нисте измислили косовски завет, ми не бисмо ни били у затвору!“ Другим речима: Да патријарх 27. марта 1941. није пучисте причестио косовским заветом, не би никад на власт дошли комунисти, нити би њих двојица били у затвору.


разговор водио: Марко Ташковић