Била је недеља, а 3. октобар 1999. Камионом ДБ, натовареним песком, на Ибарској магистрали, убијени су мени најближи у СПО-у, са којима сам пошао на излет, на Равну Гору. Веселин Бошковић, Звонко Осмајлић, Драган Вушуровић, Вучко Ракочевић. Док су горели и умирали, један човек у тренерци, а очи су му скривале тамне наочаре, јављао је, некоме, моторолом: “Ђубре је живо!“

Повређен, али неким чудом преживео, у шоку, мислио сам да се та порука односи на возача камиона-убице. Касније ћу препознати тог човека. Био је то генерал полиције Бранко Ђурић, а „ђубре“ које нису убили био сам ја.

Сва истраживања показивала су да је, тада, СПО био водећа странка у Србији. Антирежимска, антиратна, за Србију у Европи.

Четири године раније, Американци су, у Дејтону, због прихватања мира у БиХ, амнестирали Слободана Милошевића и од кривице за рат у Хрватској и кривице за, са Фрањом Туђманом договорени, прогон Срба из Крајине. У Дејтон је отишао као „балкански касапин“, а из Дејтона се вратио као „фактор мира и стабилности“.

Дејтонско ласкање председнику Србије изгорело је у Милошевићевом рату против НАТО алијансе, окончаним безусловном капитулацијом и протеривањем државе Србије са Косова. Поврх свега, против шефа режима у Србији трибунал у Хагу подиже оптужницу. Милошевић и његова супруга у паничном су страху од губитка власти, а и њима, и ДБ-у, и војној команди, читавом њиховом поретку, СПО је био главни непријатељ.

Тајни договори са мојим савезницима из коалиције „Заједно“, склопљени две године пре Ибарске магистрале, спасили су Милошевићев поредак од изборног пораза. Док су, подсетимо, трајале тромесечне демонстрације „Заједно“ (СПО, ДС, ГСС, ДСС) 1996. и 1997, Зоран Ђинђић се, тајно, састајао и договарао са Милошевићем и шефом ДБ о рушењу тог савеза и бојкоту, предстојећих, парламентарних и председничких избора. Бојкоту сигурног Милошевићевог пораза. СПО је одбио бојкот и добио близу милион гласова. Недовољно да онемогући црвено-црну коалицију (СПС-ЈУЛ-СРС), која ће кренути у косовски рат и у црно завити Србију.

„Ђубре“ које није убијено на Ибарској магистрали, само три месеца после злочина, 10. јануара 2000, окупило је све странке опозиције. Тог дана је формирана коалиција ДОС.

Увече, тадашњи лидер Нове демократије, Ваљевац Душан Михајловић, рекао ми је: „Данас си срушио Милошевића, хитно се склањај у Америку". ДБ ће - говорио је - по сваку цену настојати да ме убије и доврши злочин са Ибарске магистрале. У Америци ћу бити заштићен, из Америке ћу водити ДОС и вратити се као победник.

Нисам то прихватио. Милошевић, 15. јуна 2000, у Будву шаље терористе ДБ. „Ђубре“ је, опет, преживело. Јасно је било да се не могу вратити у Србију, у завршницу битке против крвавог поретка Слободана Милошевића. ДБ и савезници из коалиције ДОС, заједно, крећу на мене. Тврде да никаквог атентата у Будви није ни било, него сам ја пуцао у себе, због рејтинга у ДОС-у, да бих приграбио што више мандата за СПО! Верује им и опозициона Србија и поздравља одлуку Зорана Ђинђића да се СПО избаци из коалиције ДОС!

Тај "удружени злочиначки подухват" је успео. На септембарским изборима те године, два су губитника: Милошевић и СПО. И само један победник: ДБ. Његове челне људе, Небојшу Павковића, Легију, Радета Марковића, Бранка Црног и све организаторе злочина, који издају Милошевића, убице са Ибарске магистрале, убице Ивана Стамболића, Славка Ћурувије, атентаторе из Будве, победнички ДОС проглашава за „ослободиоце и јунаке 5. октобра“!

Зоран Ђинђић, нови лидер ДОС-а, изјављује: „Не знам да ли је већи наш историјски тријумф рушење Слободана Милошевића или слом Српског покрета обнове“!

ДОС је победио и на изборима за Скупштину Србије. Зоран Ђинђић је постао премијер у држави УДБЕ, ескадрона смрти, антизападних фанатика и мафије. Убили су га чим им је засметао.

Ослабљен, СПО је наставио борбу за демонтажу Милошевићевог поретка, отварање тајних досијеа о свим злочинима комунистичких служби безбедности после 1944. године, за чланство државе у НАТО и ЕУ.

Борба за привођење правди налогодаваца, организатора и починилаца масакра на Ибарској магистрали, убиства Ивана Стамболића, Славка Ћурувије, судије Небојше Симеуновића, Даде Вујасиновић, младића у кафићу "Панда" у Пећи, атентата у Будви, и свих осталих злочина ДБ, није завршена. Кажњено је само неколико убица, многи су ослобођени, а већина њих нису ни оптужени. Неки су и награђени, па данас активно учествују у креирању унутрашње и спољне политике државе.

А и оне који су осуђени за злочине, од судова Србије или у хашком трибуналу, неразвлашћена и осиљена ДБ, њени медији и пропаганда промовишу за хероје. За браниоце нације од њених непријатеља - Америке, ЕУ, Запада. И за браниоце од "унутрашњег непријатеља", што је стара и стална шифра ДБ за СПО.

Две деценије од злочина на Ибарској магистрали спрега српско-руских служби гура Србију у нову провалију, сукобе са свим суседима и демократским светом.

Убијеним на Ибарској магистрали и на свим магистралама ДБ, дугујемо не само сећање, не само опела, него - отпор. До пораза те мреже смрти и несреће.