У лонцу завршава петао који кукурикне пре времена!

Сетио сам се ове Андрићеве реченице док је у Прањанима, на Галовића пољани, председник Србије одавао заслужено и задоцнело признање краљевој војсци генерала Драгољуба Михаиловића, а амбасадор САД говорио о равногорским „планинама слободе“.

Нас тамо није било. Били смо у оном лонцу.

А још у мају 1990, са члановима СПО, кренуо сам на Равну гору. Полицијски кордон зауставио нас је на прашњавом друму, а покренута је и војска. Министар унутрашњих послова и више генерала дошли су на Равну гору и командовали операцијом забране изласка на планину „ратних злочинаца и сарадника окупатора“. Прошли смо блокаду тек следећег 13. маја 1991. и обележили пола века од позива на устанак против окупатора Србије и Југославије, који је, са Равне горе, упутио тадашњи пуковник Драгољуб Михаиловић. СПО је, 1992. године, подигао споменик првом герилцу Европе против нацизма и фашизма. Саградили смо цркву и поново подигли споменик, јер су онај први срушили црвени терористи Милошевићеве супруге.

Асфалтирали смо и пут до Равне горе и довели струју на ту бојкотовану планину.

О борби, страдању и монтираном судском процесу Дражи Михаиловићу објавио сам и роман „Ноћ ђенерала“.

Као министар спољних послова, затражио сам да Американци, званично, породици генерала Михаиловића уруче орден који му је 1948, две године након што је убијен и бачен у тајновиту раку, доделио председник Труман. Орден је донет у Београд и уручен Дражиној кћерки Гордани. Као шеф дипломатије Државне заједнице Србије и Црне Горе открио сам спомен-плочу у Прањанима, 12. септембра 2004, када је свечано обележена 60. годишњица операције „Халијард“, спасавања више од 500 америчких пилота оборених на небу изнад Србије. Свечаности, која је у Србији одржана први пут после рата, присуствовали су и бројни спасени амерички пилоти.

Због борбе за истину о равногорцима и њиховом команданту, и СПО и ја постали смо мета служби безбедности, пропаганде и СПС-а и ЈУЛ-а и СРС-а и наших савезника у опозицији.

Почетком ратова у Југославији, кренула је и античетничка помама у Хрватској и БиХ, која, и данас, и за Сребреницу, и за Вуковар, и за гранатирање Сарајева и Дубровника, и за све друге злочине почињене руком Срба, комуниста, оптужује мртвог Дражу Михаиловића и његову војску.

Скоро три деценије рушили смо страшну и лажну и нечасну симетрију између усташких нациста и Михаиловићевих антинациста, између починилаца геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Павелићевој крвавој држави и краљевске Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), која је бранила мете геноцида од истребљења. Та војска, та герила, није била „великосрпска“, него југословенска. Њена команда није била у Берлину, него у Лондону. У њој су били и Срби, и Хрвати, и муслимани, и Јевреји, и Словенци, и Црногорци, а било је и Албанаца, и Мађара, и Италијана, чак и Немаца и Руса. Хтели су обнову Краљевине Југославије, а не комунистичку деспотију.

У последњој деценији прошлог века, док је убијана Југославија, говорили смо да комунисти, као црвени четници црвеног режима у Београду, поново убијају генерала Михаиловића и срамоте не само њега него и српску историју. Нису нас чули ни разумели ни у Хрватској ни у БиХ, али је у Србији фарса, заиста, прерасла у трагедију.

На Равну гору, да се поклоне генералу пред његовим спомеником, данас одлазе нови, црвени, равногорци руских и српских служби безбедности, да спаљују заставе Америке и Српског покрета обнове. У Донбас, на украјинско ратиште, одлазе под заставама Равне горе и позирају крај споменика Лењину. У Београду, окићени беџевима равногорског команданта Драже Михаиловића, пале амбасаду државе чије је авијатичаре он спасавао и, уочи смртне пресуде, изговорио тестаменталну поруку: „Мом народу је идеал демократија каква је у Америци, пострадаћемо, патићемо, али тај циљ неће моћи да убију у нама“!