Посланик у Скупштини Србије и функционер Српског покрета обнове Александар Чотрић један је од ретких политичара на српском политичком небу, јер није прелетао из странке у странку и трчао за функцијама, већ је остао веран свом СПО и Вуку Драшковићу!

Чотрић у интервјуу за Еспресо говори о томе како је могуће провести три деценије у једној странци, како је упознао Вука, како је и због чега СПО доживео крах и где би сада Србија била да је 5. октобра победио Драшковић, а не Војислав Коштуница и Зоран Ђинђић.

* Три деценије сте у политици и у једној странци, то у Србији није обичај?

- Пре свега драго ми је што је СПО опстао у том периоду и ми ћемо почетком следеће године обележити 30 година наше странке. Било је турбулентних периода у протекле три деценије, били смо и најснажнија опозициона странка, највећи противник Милошевићевог режима до 2000. године и у том периоду поднели смо велике жртве да се Србија демократизује, да се отвори ка свету. Треба ли да подсећам на два атентата на Вука Драшковића и на убиство наших функционера на Ибарској магистрали? Било је периода када смо били у опозицији као што је то био период после 5. октобра 2000. године. Онда је 2004. године уследио и наш повратак у парламент, јер смо у времену пре тога били ванпарламентарна странка. Подсетићу вас да смо до 2000. године имали и до 50 посланика у Скупштини Србије и имали власт у 50 највећих места у Србији. То вам је тако у политици, али када погледам да су многе странке велике у деведесетим и двехиљадитим просто збрисане са политичке сцене ја сам задовољан што је СПО опстао. Пре свега живе његове идеје. Јер оно зашта се ми залажемо увек ће имати своје присталице. Ја сам само један од протагониста те политике и тих идеја.

* Ви сте један од оснивача СПО?

- Да, био сам један од оснивача и међу тих 15 људи који су 14. марта 1990. године у Руском цару основали СПО и ту сам и данас. Странка је опстала захваљујући тиме што је и тада прокламовала, залажући се за Србију ка Западу, реформа служби безбедности, то је децентрализација и регионализација државе, то је чланство у евроатланским интеграцијама, затим чување традиционалних вредности, јачање породице, развој српског села и помоћ да нас буде што више.

* Када смо код СПО, сво време сте били уз Вука Драшковића, нисте се одрицали нити њега, нити његове политике. Колико је тешко сарађивати с њим?

- Што се мене тиче никада ми заиста није било тешко. Не знам како је било њему са мном. Вероватно теже, али пре свега Вук Драшковић је добар човек, искрен, онај каквих је мало на политичкој сцени. Он стоји иза својих речи и никада неће да обећа оно што не може да испуни. То се показало можда и као његова мана, он је то и сам рекао и говорећи млађим члановима странке да је у српској политици највећа мана бити искрен и говорити оно што мислиш. Он је пре свега један јако топао и пријемчив човек, има пре свега развијен смисао за хумор. Ја сам чак тир књиге анегдота приредио о њему, записујући разне догађаје кроз које смо заједно пролазили.

* Када сте се упознали?

- Ми се знамо и пре него што је странка основана. Још тамо негде 1987. године смо се упознали док је Драшковић био само писац и дисидент. Ишао сам у средњу школу и професорица српског језика рекла нам је да би на том часу требали да обрадимо дело једног савременог српског писца по нашој жељи. Онда смо ми једногласно у мом одељењу у Правно-биротехничкој школи одлучили да то буде "Нож" Вука Драшковића. Она нам је тада рекла: "Децо, немој те молим вас. Изаберите неког другог. Може и Добрица Ћосић и Матија Бећковић, само немојте Драшковића". Међутим ми смо били упорни и она је онда попустила. То је било моје посредно познанство с Вуком преко његових дела. Оно што је занимљиво, мене је када сам дошао у Београд са Вуком Драшковићем упознао Војислав Шешељ.

* Како је то било?

- Ја сам се са Шешељем, када је он одслужио затворску казну у Зеници и када је дошао у Београд виђао с њим и посећивао га. Онда је Шешељ рекао: "Е идемо код Вука Драшковића". Ранка Чичак нас је повезла својим аутомобилом, дошли смо код њега на Лабудово брдо и тада сам упознао Вука и његову супругу Даницу. Сећам се да је Даница тада рекла: "Ево за најкасније годину дана четници ће преузети власт. Ми ћемо да уђемо у Скупштину". Пазите, то је била 1987. година и ја сам почео да се осврћем око себе очекујући сваког тренутка да ће да упадну полицајци да нас све похапсе. Рачуно сам да су Драшковићи повезани са нашим људима у иностранству, да ће они да дођу и да ћемо срушити комунизам. То су били моји идеали и тако сам васпитаван - да будем српски националиста у позитивном смислу и да будем антикомуниста. То ме је касније и определило ка СПО.

* С ким је лакше сарађивати с Вуком или Даницом Драшковић?

- Они се сјајно допуњују. Вук је склон великим идејама, он има визију и стратегију, а Дана је та која је оперативна, прагматична и бави се конкретнијим стварима. Они, заправо најбоље функционишу када су тим и када су заједно. Дана је та која му даје енергију. Вук је пре свега почео као новинар, завршио је Правни факултет, али се у Тањугу бавио новинарством и управо је на њен наговор пристао да се опроба у књижевности. Онда је он пристао и написао тај знаменити роман "Судија". Она је увек била његов први читалац и критичар. Касније је Вук опет на наговор и уз њену подршку ушао у политику. Знам да је имао тренутке када је он размишљао да оде из политике, па и да у њу и не уђе. То је тражило једну потпуно другачију димензију за њега. Даница је била та која је и када је он хтео да се повуче гоорила му да настави. За сарађивати је мени било лако и са Вуком и са Даном, јер сам их добро упознао за ових 30 година и то је прерасло у пре свега једно пријатељство.

* СПО је 90-тих година био најјача политичка странка у Србији, онда се доста људи разочарало и отишло из странке, да ли мислите да су људи имали добар разлог за то?

- Мени или Вуку и данас прилазе људи и неки наши бивши чланови и извињавају се и кажу нам: "Знате, морали смо то да урадимо" или нам кажу да су отишли из СПО из некакве користи или опстанка на власти. Због тога што су тада друге странке биле на власти, али то говори о тим људима. Ја сам и данас поносан на чињеницу да СПО има двадесетак хиљада чланова, да ми и сада партиципарамо у неким значајним општинама у власти. Имамо и посланике у Скупштини Србије. Онда када погледамо можда је и боље да ти људи нису више у странци.  Јер су у њој били не због програма, не због идеја него због личног интереса.

* Као што сте рекли СПО је од оснивања па до сада, како сте рекли држао своју реч, па Вас молим да ми у том духу прокоментаришете и чињеницу да СПО није хтео у власт са СПС, данас сте њихови коалициони партнери?

- Ми нисмо директно у коалицији са СПС. Ми смо у коалицији са њима преко коалиције са СНС и просто мислим да се и СПС променио. Самим одрицањем, али не довољним, од Слободана Милошевића су показали да су данас другачија странка, да није тако сигурно је да би ми и даље били љути политички противници. Видите, од одласка Милошевића с власти прошло је пуних 19 година и ми би волели да се у потпуности СПС одрекне Милошевића. СПО инсистира на томе да се у Скупштини Србије донесе Резолуција о осуди злочина комунистичког тоталитарног режима.

* То још није донешено?

Није.

* Зашто?

- По одлуци Савета Европе из 2005. године ми тражимо и предложили смо такав документ који таксативно набраја све оно што је лоше учињено у Србији од септембра 1944. године када је почела комунистичка власт. СПС је њен наследник, а према налазима државне комисије за масовне гробице утврђено је да је преко 60.000 људи у мирнодопско време убијено, неколико милиона је прошло кроз затворе, логоре, кроз одузимање људских слобода, имовине, Црква није могла нормално да функционише, успостављен је једнопартијски систем, није било слободе штампе. У тој Резолуцији мора да буде наведено таксативно све, да се такве ствари више не би дешавале.

* Ко онда кочи доношење такве Резолуције?

- СПС. Они неће ни да чује за такав документ. Ми тражимо отварање досијеа и реформу делова службе. Она јесте сада промењена и није то више она што је некада била. Говори се о злочинима у овом рату, о злочинима у Другом светском рату, али мало ко говори о тих по имену и презимену утврђених 60.000 људи који су убијени у миру.

* Који су онда разлози за одбијање?

- СПС се позива на своје бирачко тело које никада то не би прихватало. Они се и даље позивају на Јосипа Броза Тита и на његове тековине. Уводе у парламент његовог унука као симбол тог времена и говоре да су они баштиници свих тих идеја. Наравно да је то у сукобу са њиховим поставкама, они су и блокирали и спровођење закона о изједначавању права припадника равногорског и партизанског покрета. Тај закон је донет, али ниједан једини припадник равногорског покрета до дана данашњег, а због блокада СПС и СУБНОР-а није обештећен. Они једноставно истрајавају у тим рововима и поделама. Ми смо за национално помирење и за то да је Србија имала два антифашистичка покрета.

* Како коментаришете преговоре власти и опозиције на ФПН и зашто тамо није било представника СПО?

- Ми смо представљени преко представника СНС, јер смо у коалицији с њима и просто смо делегирали своја права на њих. Мислимо да они то успешно чине. Добро је што су разговори почели, али није добро што их опозиција саботира, што су најавили да неће више да присуствују на њима. Конфузија влада у њиховим редовима, они имају само један циљ, а то је да дођу на власт што пре и по могућности без избора. Они немају јасно дефинисан свој програм, нити се зна њихов став према ЕУ, Косову, борби против корупције... Они се често понашају као онај Лудистички покрет који је основао Нено Луд у Западној Европи у 19. веку који је сматрао да су машине криве за лош положај радничке класе па је кренуо да уништава машине у фабрикама. Тако они сада уништавају маишне на Тргу, саобраћајне знакове и слично...

* Ко је заправо извукао највећу корист из атентата на Вука Драшковића?

- Морам да кажем да су први проблеми почели још 9. марта 1991. године. Када је Вук ухапшен и био у затвору део тадашњег руководства преплашен да ће и они бити приведени сакрио се и склонио се у једну кућу на Фрушкој гори. Ми смо тада говорили да у СПО постоји фрушкогорско и равногорско крило. То се већ тада видело. Нарочито је био велии удар на СПО од стране ДС уочи републичких избора 2000. године. Тада је са Запада стигао велики новац за ДОС. Они су са њим ишли право на наше функционере и буквално их куповали. То је био највећи прелазак четника у партизане после 1945. године.

* То је то Фрушкогорско крило?

- Да, они су отишли тамо. Чак су и неки људи били на директној вези са људима из ДОС-а. Они су онда на превременим изборима после 5. октобра вршили велики притисак на нас. На пример, Драгољуб Мићуновић је долазио у наш парламентарни клуб и говорио нам: "Ако се одрекнете Вука ја ћу се заложити да будете примљени накнадно у ДОС и ви ћете бити поново посланици“, тада је СПО имао 50 посланика. Људи су тада видели своје шансе да задрже своје мандате, у тој трговини су учествовали и неки људи који су у сродству с Вуком, али и неки данашњи функционери странке Вука Јеремића. Зоран Ђинђић је пре него што је убијен изјавио да је највећи успех 5. октобра, осим свргавања Слободана Милошевића, био нестанак СПО као значајне политичке странке. ДОС је урадио много више на сатанизацији странке него социјалисти.

* Сатанизација СПО је кренула и тада 9. марта, причало се о криминалу у странци, Гишки, Кнелету?

- Сатанизација је кренула много раније. Говорили су да ми сарађујемо са Туђманом и Ибрахимом Руговом. Кампања је достизала врхунац када је покојна Мила Штула и износила лажи о сарадњи са усташама, како Вук има вилу на Женевском језеру, показивали лажне фотографије тобоже те куће и многе друге ствари. Знате, 100.000 људи је било на скупу 9. марта и тада је први пут ЈНА изашла на улице, Насер Орић је хапсио Вука Драшковића, све је то било део сатанизације. Ја Кнелета нисам ни упознао, Гишка је био у оснивачима Српске гарде заједно са Белим. Они су убијени, њих је убио Милошевић.

фото: Филип Плавчић