Странка којој припадам и ја лично поздрављамо извињење и молбу за опроштај које је у Румунији папа Фрања упутио Ромима због дискриминације почињене према њима у прошлости од стране припадника Римокатоличке цркве.

Верујемо да би папа изразио слично извињење српском народу и затражио од њега опроштај приликом евентуалне посете нашој земљи, пре свега због геноцида који је над Србима извршила Независна Држава Хрватска.

Посетом папе Фрање Србији цео свет би сазнао за страшне злочине почињене према нашем народу током Другог светског рата у којем су учествовали и неки бискупи и свештеници Католичке цркве. Њиховом осудом са највишег места, Католичка црква у Хрватској више не би могла да негира злочине и умањује своју кривицу. Био би то и допринос процесу помирења између Срба и Хрвата, јер се оно може градити само на покајању и истини.

Папа Фрања је на челу државе Ватикан, верски је поглавар више од једне милијарде људи на планети и личност је огромног ауторитета, те би зато његова посета Србији помогла бољем разумевању и јачању јединства хришћана на овим просторима. У том циљу биле су и недавне папине посете Бугарској и Северној Македонији, као и чести сусрети које је имао са Васељенским патријархом Вартоломејем. Боравећи у две суседне и православне земља папа је поручио да жели да искаже радост и пријатељство, да охрабри верску мањину и приближи православну и католичку цркву.

Сматрам да су сазрели сви услови да наш државни врх, уз сагласност Српске православне цркве, упути позив првом човеку Ватикана и Католичке цркве да дође у званичну и пасторалну посету Србији. Пропуштена је прилика да се папи Бенедикту XIV 2013. године упути позив да дође у Ниш на обележавање 17. векова од доношења Миланског едикта.

Главна препрека папиној посети, међутим, и тада и сада је став Српске православне цркве која се томе противи из недовољно јасних разлога. Један од најважнијих је што је против папиног доласка Руска православна црква, иако су се патријарх руски Кирил и папа Фрања састали 12. фебруара 2016. године на Куби.

Ватикан није признао независност Косова, у више наврата се оградио од усташких злочина над Србима, а понтифекс Фрања је зауставио процес канонизације кардинала Степинца. Не смемо изгубити из вида и да је Србија мултиконфесионална земља у којој живи око 350 хиљада католика који чине пет посто укупног броја становништва. Њима се не сме ускраћивати право да дочекају и поздраве свог поглавара, као што уосталом и патријарх српски Иринеј несметано посећује велики број земаља у којима живе већинско католичко становништво.

Председник СПО Вук Драшковић је, у фебруару 1994. године, као лидер тадашње демократске, антирежимске опозиције, био примљен од италијанског премијера, а на крају посете и у Ватикану, где му је монсињор Паља пренео жељу папе Јована Павла Другог да посети Србију. Папа је послао поруку српском патријарху да би са радошћу посетио Београд, заједно са патријархом служио по православном обреду у цркву коју би патријарх одабрао, и да би, пред светским камерама и медијима, на Врачарском платоу, на месту где су спаљене мошти Светог Саве, клекнуо и позвао на укидање међународних санкција према тадашњој СР Југославији. Вук је папину поруку пренео патријарху и Синоду, али су они папину посету одбили, позивајући се на правило број десет Никејског сабора, одржаног давне 325. године, које гласи: „Ко саслужује са јеретиком, јеретик је сам.“

Да подсетим, Никејским сабором председавао је римски цар Константин, а до раскола између Источне и Западне хришћанске цркве дошло је тек седам векова касније 1054.  године, па се правило број десет ни у ком случају не може тако тумачити.

Последица тог одбијања је да су санкције према нашој земљи потрајале све до 1996. године и да су нас много коштале, а њихове последице осећамо и данас.