У Љубљани је 8. фебруара, у 94. години преминуо велики пријатељ српског народа Урош Шуштерич. Имао је много сарадника у Србији, а посебно је био везан за Српски покрет обнове и Вука Драшковића.

Многи Словенци су се храбро борили као старешине и борци у јединицама ЈВуО широм Србије, међу њима и породица Шуштерич која је из Словеније интернирана у Србију и одмах се укључила у Равногорски покрет.

Резервни капетан Јосип Шуштерич је једног сина изгубио у Априлском рату, а са другом двојицом, Бојаном и Урошем, одмах је приступио у Иванковачки корпус. Бојан је погинуо као командант бригаде, Јосип је стрељан од партизана на крају рата, а најмлађи Урош осуђен је на робију.

Урош Шуштерич био је последњи живи Словенац који се у Другом светском рату борио у Србији, у редовима Равногорског покрета, под командом генерала Драгољуба Драже Михаиловића. Године 1989. Урош се активно укључио у демократске промене у Словенији, најпре као један од оснивача Социјалдемократског савеза Словеније Јоже Пучника, а касније и као први председник Већа ове странке.

Рођен је 24. септембра 1924. године у Љубљани, од оца Јосипа Шуштерича, правника, банкара и солунског добровољца и мајке Ангеле, рођене Пелце. Породица је од Урошевог четвртог рођендана живела у очевом родном месту Жалец, где је завршио народну школу и наставио школовање у цељској гимназији. Године 1941, одмах после окупације, нацисти су породицу Шуштерич најпре затворили, а затим прогнали у Србију. Уточиште су добили у месту Стари Поповац. Јесени исте године Урош се као параћински гиманзијалац укључио у Равногорски покрет отпора Драже Михаиловића, који је био пријатељ његовог оца и Урошев лични познаник.

Од 1942. године Урош је био повезан са британском обавештајном службом СОЕ. Године 1944. у ванредним околности завршио је равногорску Војну академију. Септембра 1944. учествовао је у заједничком совјетско-равногорском ослобађању Свилајнца, а 25. септембра је кренуо на пут дуг хиљаду километара, заједно са главнином равногорске војске, кроз западну Србију и Босну. Током тог пута Великоморавска група одреда ратовала је са немачким, партизанским, усташким и балистичким јединицама.

Почетком новембра 1944. Дража Михаиловић је Уроша Шуштерича произвео у чин поручника, после чега је почео сарађивати са Мекдауеловом америчком војном мисијом у равногорском штабу. Почетком јануара 1945. пао је у немачком војно заробљеништво и провео је три месеца у Аустрији. У мају 1945. у Љубљани је мобилисан у Југословенску војску, а 10. јуна исте године је ухапшен. У септембру 1946. године комунистичка власт га је због сарадње са Равногорским покретом осудила на две године робије, с принудним радом. Казну су му касније смањили на годину и по. Био је политички жигосан, што му је онемогућило нормалан живот. Југословенска политичка полиција Удба га је стално пратила и присиљавала да ради за њу, што је он одлучно одбијао. Следио је пут, пун успона и падова. Студирање му је било забрањено у Словенији, па је вишу школу завршио у Загребу и постао је комерцијалиста. Радио је у Словенији и Хрватској, а после пензионисања више године је био директор приватне фирме Бест.

Урош Шуштерич био је пријатељ и сарадник Вука Драшковића. Био је тесно повезан са Асоцијацијом за неговање тековина Равногорског покрета. Више пута је био гост Равногорског сабора и један од говорника.

Шуштерич је, такође, писац и коаутор више књига сећања, међу којима су „Равна гора, моја судбина“, „Од Љубљане до Равне горе“ и „Сарадња партизана са окупаторима“.