Више од две трећине чланица УН гласале су да Јерусалим није престоница Израела и осудиле одлуку америчког председника Доналда Трампа да САД у тај град преместе своју амбасаду из Тел Авива.

Да није реч о Генералној скупштини УН, дебата о Јерусалиму и њен исход била би лоша позоришна бурлеска, са промашеном темом и обрадом. Зашто? Зато што је Јерусалим у Израелу, а та међународно призната држава - не Доналд Трамп или ико други - одабрала га је за своју престоницу. Зато што су у Јерусалиму и Кнесет, и председник Израела, и премијер, и сва министарства, и врховни суд, а две трећине становника тог града су Јевреји.

Због америчког вета, Резолуција Генералне скупштине УН је необавезујућа. Никог не обавезује, али сваког узнемирава. Посебно због тога што Резолуција има много и фактографских и моралних ожиљака.

Истога дана, оне далеке 1948, када су УН прогласиле да је створена држава Израел, требало је да буде проглашена и држава Палестина, а да Јерусалим не буде ни јеврејски ни палестински, него да буде слободни и отворени град под међународном управом, а границе између Израела и Палестине биле би накнадно утврђене. Биолошки обогаљени нацистичким холокаустом, али и срећни што им је свет, после двадесет векова расејања по свим континентима и народима, озаконио државу на њиховој библијској земљи, Јевреји су то прихватили. Одрекли су се били и свог Јерушалаима и пристали на државицу која је, у том часу, заузимала само око пет одсто њихове земље из Библије. Палестинци и све арапске земље били су против. Саопштили су да јеврејска држава не сме да постоји и покренули рат да је униште. Поражени су. Јевреји су проширили своју државицу и ушли у западни Јерусалим. Они прихватају и нову понуду УН: да се Јерусалим подели и да источни део града, у коме су и јеврејски Зид плача и хришћанска црква Христовог гроба и муслиманска џамија Ал Акса, буде престоница државе Палестине. Одговор Палестинаца и читавог арапског света остао је непромењен: Јевреји не полажу право ни на квадратни метар своје државе. Бацање Израела у море требало је да се догоди 1967, када су Палестинци, Египат, Сирија и Јордан нестанак јеврејске државе прогласили за свој ратни циљ. За шест дана, Јевреји су до ногу потукли инвазионе армије, заузели и Голанску висораван, и Синај, стигли до Суецког канала, узели цео Јерусалим... Већину освојених територија су вратили. Не и Јерушалаим. У тај град, који се у Старом завету спомиње више од две хиљаде пута, преместили су своју престоницу.

Ово су чињенице. У њима је одговор и на кључно питање: где је узрок јеврејско-палестинских сукоба и несреће. И данас, Палестинци и скоро све арапске државе одбијају да признају државу Израел. За све њих није споран само статус Јерусалима, него је спорно само постојање Израела. Зашто никада ни Савет безбедности УН ни Генерална скупштина УН нису усвојили резолуцију осуде тог опасног стратешког циља, који је могуће постићи само по страшну цену новог холокауста над једним народом мучеником?!

На брду Хар Хазикарон (Брдо сећања), у Јерушалаиму, Јевреји су подигли Јад Вашем, меморијални центар посвећен жртвама нацистичког холокауста над њима. У том музеју су и подсећања на векове антисемитизма у хришћанском свету, и римокатоличком и православном. Подсећања на погроме над Јеврејима у Шпанији, Португалу, Русији, на доба инквизиције кад је сваки Јеврејин могао бити некажњено убијен, ако би био затечен да пије црно вино, крв Христову. Народ у коме је рођен Исус Христос хришћанска Европа је означавала као народ који је убио Христа. Хитлер је врх тог безумља. Пут ка највећем злочину над једним народом био му је поплочан.

Тешко је умаћи утиску и да у надмоћно изгласаној Резолуцији Генералне скупштине УН, којом се оспорава садашњи статус Јерусалима, а ниједном речју се не оспоравају и не жигошу програми уништења јеврејске државе, има понечег од оне моралне хипокризије када нико неће ни да види ни да осуди нацистичке планове о истребљењу Јевреја, када се Чембрлен и Даладије клањају вођи Рајха, а Стаљин са њим склапа и савезништво. Данашњи свет тресе страх од исламских камиказа. Трампову одлуку да САД преселе своју амбасаду у Јерусалим, већина држава је, изгледа, разумела као досипање бензина на ватру исламског убилачког и самоубилачког фанатизма. Исход гласања у Генералној скупштини УН неће тај фанатизам ни примирити ни подмитити. Напротив. Сви екстремизми добили су ветар у једра. Не само у Израелу и Палестини. Продубљени су и опасни неспоразуми између САД и ЕУ, САД и Русије.

Тако то увек бива кад се, због сумњивих принципа, жртвују темељни принципи, и кад се затварају очи пред капијама сопствене свести.