У дневном листу „Данас“ 30. новембра објављен је ауторски текст Александра Чотрића, заменика председника Српског покрета обнове о реаговању државних и црквених пропагандиста из Москве поводом изрицања пресуде у Трибуналу у Хагу генералу Ратку Младићу.

„Иван у роману „Браћа Карамазови“ говори брату Аљоши:

„‘Замисли да градиш зграду људске судбине у намери да усрећиш људе и да им даш мир и спокојство, али да безусловно мораш измучити до смрти и једно сићушно људско биће, те да на његовим сузама мораш изградити ту зграду. Би ли пристао бити градитељ под тим условом?’

Аљоша: ‘Не бих пристао’.“

Бранећи став да сви идеали човечанства не вреде једне сузе невине жртве, Фјодор Михајлович Достојевски бранио је Христова начела, а за њега су та начела била морални императив.

И нису та Христова начела била морални императив само за Достојевског, него и за све друге громаде великог руског духа који је увек био на страни унижених, беспомоћних и жртава, а никад на страни охолих, свемоћних и џелата. То је руску литературу, културу и дух узвисило пред читавим светом.

Поставља се питање: Чији нам то дух и чију љубав шаљу пропагандисти из данашње Русије - и државни и црквени - кад у име братства са Србима величају и славе злочине Срба у недавним ратовима у којима је убијена Југославија, као и злочинце - оптужене или осуђене пред Трибуналом у Хагу.

Да ли се та пропаганда, у име те и такве „братске љубави“ према Србима, одриче духовне и моралне вертикале великог руског духа?

Генерал Ратко Младић је на изрицање пресуде у Хашком суду дошао са краватом добијеном из Москве од руских комуниста, на којој је крупним ћириличним словима писало КП РФ (Комунистичка партија Руске Федерације), и на којој су били истакнути и комунистички симболи - срп и чекић.

Руска пропаганда - и државна и црквена - није тог осуђеника представила као комунистичког генерала, као генерала руске Комунистичке партије, него као генерала братског српског народа. При томе, у хвалоспевима генералу руске КП није било ни помена о злочинима за које је осуђен, осим што је речено да су и Хрвати и Муслимани чинили злочине над Србима, а да за њих нису осуђени. Какав је то доказ? Мојим злочинима одбрана су злочини других! По тој накарадној логици, ни Хитлер није одговоран за злочине над Јеврејима, Пољацима, Русима, Србима и другим народима, јер нико није одговарао за злочине над Индијанцима у Северној Америци!

Али, браћо Руси, где је ту Христос? Где је Фјодор Михајлович Достојевски? Где су морална и духовна вертикала руског духа и народа?

Није реч само о генералу Ратку Младићу. Исте такве московске сузе просуте су и над свим осталим Србима, оптуженим или осуђеним за ратне злочине. Шта би рекао и написао Достојевски поводом тога? Срби Русе доживљавају као род рођени, али им тај род нису они који су злочинима десетине милионе Руса лишили живота у Гулазима о којима пише Солжењицин. Наша љубав је љубав према жртвама Гулага, а не према џелатима. Нека своју љубав према џелатима из Сребренице не маскирају Словенством, јер и сребреничке жртве су Словени! И какву нам поруку шаљу да обожавамо злочинце са српским именом? Нема тога у Србији данас, који јој је нанео поразе и срамоту деведесетих година прошлог века, а да није предмет обожавања те накарадне антируске, антисрпске и антихришћанске пропаганде која нам стиже из Москве.

Наравно да оваква пропаганда понижава и боли, али ја се надам да је она пролазна политичка грешка и да неће из душа Срба никада истиснути све оно духовно велико што нам је значила Русија.

Бити против Русије - опасно је, али и подржавати овакву руску пропаганду - много је опасније!“